Amerikanka Melisa Dom sa Floride imala je samo 20 godina kada ju je bivši dečko izboo nožem više od 30 puta i ostavio da umre. Uprkos svim izgledima da će se upravo to desiti, ona je preživela, ali sa dubokim ranama na duši. Bila je uverena da više nikada neće imati drugu vezu, ali ona je našla na ljubav na neočekivanom mestu. Prenosimo njen tekst o čitavom traumatičnom iskustvu, koje je, srećom, imalo dobar kraj.
- Pre napada sam bila studentkinja koja je radila puno radno vreme na recepciji lokalne bolnice. Moj san je bio da postanem medicinska sestra. Izlazila sam sa Robertom Bartonom, kog sam upoznala u srednjoj školi. Stalno smo se družili, slali poruke jedno drugom i dugo ćaskali. Bio je šarmantan i zabavan, poput nežnog džina.
Međutim, primetila sam da se njegovo ponašanje promenilo kada sam počela da šaljem prijave na univerzitete. Postao je veoma ljubomoran. Omalovažavao me je i nije želeo da uspem. Lagao je o mnogo čemu, a ako bih se suočila sa njim - njegova eksplozivna narav dolazila je do izražaja. Naravno da sam pokušala da raskinem sa njim, ali on mi je rekao da kao njegova devojka treba da mu pomognem, a ne da ga napustim. Pretio je da će se ubiti ako ga ostavim.
To je preraslo u fizičko zlostavljanje. Jednog dana u oktobru 2011. vozila sam nas kući jer je on pio. Rekao mi je da sam zatvorila vrata od kola pre nego što je on završio sa pričanjem i to ga je iznerviralo.Počeo je da me udara bez prestanka. Uspela sam da pobegnem i pozovem policiju, koja je brzo reagovala i uhapsila ga. Optužen je za telesne povrede i osuđen na 10 sati zatvora. Mislila sam da sam ga se konačno oslobodila.
I zaista u narednih nekoliko meseci, ostavio me je na miru. Preko društvenih mreža sam saznala da ima još jednu devojku, pa sam mislila da me je preboleo. Zatim me je 24. januara 2012. pozvao u 2 ujutru. Tog jutra je otišao na sud zbog optužbi za telesne povrede koje mi je naneo, i rekao mi da mu je potrebno da prekinemo našu toksičnu vezu i da samo želi još jedan zagrljaj. Rekao mi je da će me zauvek ostaviti na miru, ali da mora da me vidi još jednom.
Nisam poslušala svoju intuiciju koja mi je govorila da to nije u redu i to je bila najveća greška koju sam ikada napravila. Uzela sam biber sprej i telefon, misleći da ću moći da se zaštitim ako zatreba. Čim smo se našli, ispružio je ruke da me zagrli, ali je u rukama imao nož. Otvorio ga je i počeo da me bode iznova i iznova. Sećam se bola nakon prvih nekoliko uboda, ali nakon toga sam prešla u režim "bori se ili beži". Pokušala sam da ga uhvatim i ugrizem za ruku. Udarala sam i vrištala i radila sve što sam mogla, ali sam stalno padala na zemlju, jer sam sve vreme gubila mnogo krvi.
Mladić i devojka koji su bili u blizini dotrčali su do nas, jer su čuli moje vriskove i ona je odmah pozvala hitnu. Kada ih je video, Robert je otišao do svog kamiona, uzeo veći nož sa nazubljenom oštricom i time me napao. Nameravao je da me ubije. Znao je da će policija doći i želeo je da to završi. Ostavio me je da ležim na putu i bila sam sigurna da ću umreti. Molila sam se Bogu da me spase i da mi da šansu.
"Samo sam čudom preživela"
Činilo se kao da ću napustiti ovaj svet, kada me je policajac obasjao baterijskom lampom. Osetila sam da mi se vraća život i uspela sam da kažem kako se zovem i ko me je napao. Moj govor je bio potpuno nejasan jer sam pretrpela moždani udar zbog gubitka krvi. Poslednjih nekoliko uspomena koje imam iz tog kobnog dana su one u kolima hitne pomoći. Bilo je veoma svetlo i mutno, ljudi su vikali i pokušali da me stabilizuju. Stavili su ventilator kako bi mi pomogli da dišem i znala sam da je to veoma loš znak. Pomislila sam: "U redu, oni misle da ću umreti". Zatim su rekli da treba da me prevezu i pozvali su helikopter.
Kasnije sam od traumatologa sanzala da sam nekoliko puta umirala na operacionom stolu i da su morali da me reanimiraju iznova i iznova. Moje rane su bile veoma teške. Imala sam prelom lobanje i vilice. I nos i glava su mi bili slomljeni. Presekao mi je facijalni nerv, tako da sam imala paralizu na desnoj strani lica. Dali su mi 12 jedinica krvi, a telo u proseku drži oko seda. Bilo je čudo da sam preživela.
Sećam se da sam od svoje porodice tražila papir i olovku dok sam bila na intezivnoj nezi. Morala sam da znam šta se desilo mom napadaču. Desnu ruku nisam mogla da koristim jer je toliko puta ubodena, pa sam levom napisala: "Mrtav, živ ili zatvor?". Odgovorili su mi da ne moram da brinem, da je Robert uhvaćen i da više ne može da mi naudi. Osećao sam veliko olakšanje.
Pokušao je da se ubije tabletama za spavanje i tako što je automobilom udario u zid, ali nije uspeo. Probudio se u bolnici privezan za krevet sa policijom pored sebe.
Čekao me je veoma dug put do oporavka. Od 32 uboda 19 je bilo na mojoj glavi, vratu i licu, tako da nisam ličio na sebe. Nedostajali su mi zubi. Kosa mi je bila obrijana jer su morali da mi zašiju rane na glavi. Pola lica mi je bilo paralizovano. Kada sam se prvi put pogledala u ogledalo posle svega, nisam prestala da jecam. Imala sam samo 20 godina i to je bilo poražavajuće. Međutim, moja vera je bila jaka i znala sam da nisam dobila još jednu šansu na Zemlji da bih se ljutila zbog toga kako izgledam. Samo sam osećala da sam blagoslovena što sam uopšte živa.
"Mislila sam da ću zauvek ostati sama"
Stavila sam implantate u zube, a ožiljci su polako bledeli. Imala sam operaciju nerava i mišića u Bostonu, što mi je pomoglo da regenerišem lice i vratilo mi osmeh. Želela sam da se što pre vratim u školu i na posao. Pretpostavljala sam da ću do kraja života biti sama. Nikada nisam pomislila da će neko poželeti da izlazi sa mnom jer bila oštećena i imala sam tu traumu za sobom. Ali, mislila sam da još uvek mogu da koristim svoja iskustva da pomognem drugima. Želela sam da progovorim javno kako bih ljude u nasilnim vezama podsetila na to da zaslužuju da budu voljeni, poštovani i cenjeni. Na jednom od mojih govora u oktobru 2012. bila sam presrećna što sam dobila priliku da upoznam članove ekipe hitne pomoći koji su mi spasili život. Jedan od vatrogasaca iz tima, Kameron, pozvao je moju mamu i mene da dođemo na večeru u vatrogasnu službu sledeće nedelje. Bila sam zaista uzbuđena zbog toga.
Nisam mogla da prestanem da razmišljam o Kameronu posle toga. Znala sam da sam počela da gajim osećanja prema njemu, ali sam pokušavala da ih ignorišem. Pitala sam se da li sam razvila emocije samo jer je on bio jedan od ljudi koji mi je pomogao. Ali što smo više razgovarali, više smo shvatali da imamo puno toga zajedničkog. Dao mi je svoj broj i rekao: "Znaš da smo tu za tebe", ali sam mislio da je možda samo želeo da bude fin. Ipak, želela sam da ga ponovo vidim, pa sam ga nedelju dana kasnije kontaktirala i rekla mu da imam čestitku za ekipu. Rekao mi je da dođem do stanice, pa sam to i uradila. Predala sam im čestitku i pomislila da ću odmah otići, a na kraju smo Kameron i ja razgovarali šest sati. Činilo se kao da možemo da razgovaramo zauvek i postalo je jasno da između nas postoji nešto posebno.
Imali smo različite sastanke, išli smo na roštilj, ali išli smo i u streljanu. Kameron mi je pokazao kako da poboljšam svoje ciljanje i sada imam dozvolu za skriveno nošenje. Osećam se bolje jer mogu da se zaštitim.
Kameron je bio pored mene u avgustu 2013. kada sam otišala na sud da se suočim sa čovekom koji je pokušao da me ubije. Kada je došao red na mene, Robert je zurio u mene. Pokušavao je da me zastraši streljajući me pogledom, ali sam odbila da skrenem pogled. Na kraju suđenja, kada su predočeni svi dokazi, njegova glava pala je na sto. Konačno je morao da se suoči sa onim što je uradio i shvatio je da nema više moć nada mnom.
Izašla sam iz sudnice sa svojim životom koji mi je vraćen nazad.
Kameron i ja smo nastavili da izlazimo. Upisala sam St Petersburg koledž, ali sam odustala od poziva medicinske sestre. Sada sam želela da posvetim svoj život borbi protiv nasilja u porodici, pa sam se opredelila za menadžment i organizaciono liderstvo u biznisu.
Tri godine od kobnog dana napada, pozvana sam da održim prvi javni govor uoči bejzbol utakmice kluba Tampa Bay Rays, a u znak priznanja za moje zalaganje u školama gde sam držala seriju predavanja o nasilnim vezama. Bila sam na terenu i tamo nije bilo bejzbol lopte, pa je Kameron izašao i dao mi jednu. Na lopti su bile ispisane reči: "Hoćeš li se udati za mene?"
Bilo je to najveće iznenađenje u mom životu. A onda je kleknuo na jedno koleno i zamolio me da se udam za njega. U tom trenutku nisam mogla da dođem do reči. Bilo je neverovatno znati da je uložio toliko truda da ovo iznenađenje učini posebnim za mene. Bila sam toliko zadovoljna, osećala sam se blagosloveno. Naravno da sam rekla da.
Dao mi je prelep dijamantski prsten koji je odabrao i venčaćemo se za nekoliko nedelja. Na venčanje će doći svi ljudi koji su me spasili, od prvog policajca na licu mesta do hirurga koji me je operisao. Sada znam da je napad bio samo jedan dan u mom životu i da me nikada neće definisati.
Inače, Melisa je ovaj esej pisala još 2015, kada ju je suprug i zaprosio. Par je i dalje u srećnom braku i zajedno drže farmu sa pitomim životinjama na kojoj nude boravak i oporavak posle traume.
(Kurir.rs/ŽenaBlic/A.G.)
Bonus video: