Neka istraživanja pokazuju da stariji ljudi i po sedam dana ni sa kim ne progovore, što može da izazove depresiju, anksioznost, pa čak i misli o samoubistvu
Ako kažemo starije osobe, uglavnom mislimo na one koji imaju više od 65 godina, ali ta granica se stalno pomera, jer je savremena medicina donela veliki napredak u održavanju zdravlja i produžavanju života. Međutim, kvalitet života nije svima isti, naročito u zemljama u tranziciji. Na osnovu iskustva, najveći problem u našoj zemlji je osećanje usamljenosti, izolovanosti, otuđenosti, kao i nedostatak finansija - kaže u intervjuu za Kurir dr Tatjana Vlašković Jovićević, specijalista psihijatrije i licencirani RE & KBT psihoterapeut.
l Starije osobe se često suočavaju sa stigmatizacijom i diskriminacijom u društvu. Koliko ih ti stereotipi o starijima mogu marginalizovati i smanjiti njihovu društvenu inkluziju?
- Zbog napretka tehnologije i medicine ljudi pokušavaju da ostanu sve mlađi, oseća se pritisak u smislu da su zabranjene bore, višak kilograma, opuštena koža, a to najviše trpe oni koji prirodno stare, pa su često diskriminisani kao „babe/dede“, „zapušteni“ i slično. Starost je takoreći zabranjena, na nju se gleda kao na nedostatak, slabost. Zato ljudi idu i u krajnost i mogu da boluju od tzv. telesne dismorfije, kada misle da im je deo tela užasan, odvratan, i stalno rade hirurške korekcije i operacije.
l Kako se stariji ljudi mogu nositi s usamljenošću i depresijom i koje su preventivne mere za očuvanje njihovog mentalnog zdravlja?
- Postoji problem usamljenosti. Neka istraživanja pokazuju da stariji ljudi i po sedam dana ni sa kim ne progovore, što može da izazove depresiju, anksioznost, čak i misli o samoubistvu. Često se dešava da su im deca van zemlje, da su se prijatelji otuđili, a s komšijama me komuniciraju. Zato je bitno da se što više međusobno druže i prave udruženja u smislu penzionerskih klubova, da imaju hobije, šetaju redovno, jer je socijalizacija najbolji lek.
l Koja je uloga porodice i zajednice u podršci starijima da se ne bi osećali usamljeno?
- U tome se i ogleda uloga države i zajednice, da organizuju i otvaraju što više klubova i udruženja, gde penzioneri mogu da dolaze i druže se bez obzira na finansijske mogućnosti. A i do nas kao građana je da probamo da budemo humani, kad vidimo da je neko u komšiluku sam, bolestan, da ga svakodnevno pitamo treba li mu nešto, ali pre svega da popričamo s njim.
l Nažalost, postoje i slučajevi zloupotrebe starijih osoba - fizičke, emocionalne ili finansijske prirode, kao i slučajevi zanemarivanja?
- Postoji mogućnost zloupotrebe starijih osoba, u smislu finansijskog zlostavljanja i zanemarivanja, ali i fizičkog, seksualnog, i to često od ljudi u koje te osobe imaju poverenja. Zato je bitno da država bude uključena u njihov život u smislu socijalne podrške, razgovora, da ljudi iz nadležnih centara za socijalni rad povremeno obilaze ugrožene kategorije.
l Porodice se često suočavaju sa izazovom pružanja odgovarajuće nege i brige starijim članovima porodice, posebno ako rade i imaju druge obaveze. Šta je rešenje?
- Nije lako ni mlađim članovima porodice, jer i oni se suočavaju s velikim pritiscima i problemima. Zato bi bilo dobro da potraže i stručnu pomoć, raspitaju se o tuđoj nezi i pomoći, nađu način da ne zapostave svoje starije članove porodice, ali svakako je čašica razgovora njima najvažnija, osećanje da negde pripadaju, da su prihvaćeni i voljeni, jer se na taj način najbolje borimo s depresijom, usamljenošću, izolovanošću. Gledajte i pratite svoje rođake, komšije, poznanike, pomozite im kad god vam se pruži prilika, jer ćemo i mi za nekoliko godina biti u istoj situaciji. Zato budimo empatični i humani.