Specijalni izveštač iz Melburna: Vuk Brajović
Najduži meč u finalu Grend Slema u istoriji odigrali su Novak Đoković i Rafael Nadal 2012. godine upravo na Rod Lejver Areni, trajanja 5 sati i 53 minuta.
Šta se dešava u glavi igrača kada se igraju takvi mečevi, i kada se Novaku poslednji put desilo da tokom meča pomisli na nešto što nema veze s mečom, npr. “moram da odgovorim na onu poruku”?
“Ha-ha! Uh, pa dešavalo se, evo možda baš na meču sa Popirinom. Ne mogu da se setim šta tačno, jer su ove druge misli brojnije. Znaš kako tačno to ide - na primer, razni scenariji se vrte u glavi. Taj film je veoma kratak, ali i veoma slikovit. Krene da se odvija negativni scenariji u stilu ‘šta ako izgubim’ i onda počnem da vrtim te slike u glavi. Nije to nešto u čemu uživam, ali to doživljavam često na terenu i sa time moram da se nosim, kao i sa ostalim emocijama tokom meča”, odgovara na vidno simpatično mu pitanje Novak.
“Ne verujem da postoje sportisti i uopšte ljudi koji nemaju sumnju, koji nemaju strah. To ne postoji, ja ne verujem u to. Svako ima strahove i sumnje; štaviše, one su možda prisutne i u svakom meču, i samo je pitanje koliko čovek ostaje zarobljen u toj emociji i koliko brzo se vraća u optimalno stanje; koliko brzo se prešalta i opet bude u sadašnjosti, te se prebaci mislima na ono konstruktivnije za sebe”, nastavlja on.
“To je jedina razlika - da li dozvoliš da te zarobe taj scenario i te slike koje vrtiš u glavi, ili ne. To su isto snažne emocije - koliko god da su ljubav, radost i motivacija pozitivne emocije koje te pokreću, tako su i ove druge mnogo jake, čak u nekim trenucima i jače, i vrlo lako mogu da te slome. Potrebno je raditi na mentalnom aspektu da bi ojačao sebe i dao sebi alate da se nosiš sa takvim emocijama, da se ne zarobiš predugo i prečesto”, deli sa nama Đoković.
Kurir sport
Bonus video: