U subotu, kada je stigla vest da je u svojoj 72. godini preminuo Radovan Rašo Rovinac, svima, koji su ga poznavali privatno i profesionalno, prva misao na pameti bila je da su izgubili jednog od najodanijih i najdobronamernijih prijatelja, saradnika, kolegu i aktera u mnogim zajedničkim dogodovštinama, bilo teškim, bilo lepim, zanimljivim i poslovnim.
Rovinac je, posebno kroz delatnost snimatelja-kamermana, ostavio na televizijskim trakama i drugim video medijima trag o zbivanjima kroz više decenija prošlog i ovog veka, od izuzetnog značaja za Gornji Milanovac. Bio je neprikosnoven majstor svog zanata od koga nije bilo moguće naučiti išta pogrešno u pristupu snimanju slike i tona. Posebnim stilovima umeo je da beleži dnevno aktuelne događaje u informativnom programu, scene u prenosima uživo, materijale dugometražne i kratkometražne reportažne dokumentaristike, ratna zbivanja sa frontova devedesetih, kadrove za filmske i umetničke potrebe.
Otišao je poslednji maher kamere starog kova iz naši krajeva, ali njegova iskustva i uputstva, koja je nesebično delio sa mlađim kolegama, ostaju deo novog vremena i teško da će biti prevaziđena uprkos „trikovima“ automatizovane tehnologije.
Imao je oko, njuh, sluh, senzibilitet da primeti, poveže i zabeleži objektivom životne detalje koji svima nama promiču; podjednako je pristupao malim i velikim pričama, sudbinama običnih ljudi kao i onih koji su bili popularni i značajni. Bio je među retkim snimateljima koji je bespogovorno poštovao uputstva producenta ili novinara, čak i početnika, a da drugom prilikom, po potrebi, samostalno prepoznaje ciljeve, određuje kadrove i tok narativa, shvatajući temu neretko bolje od samih urednika i reportera.
Druga, koji je umeo da sluša, da zabavlja, da tuguje, ali i da ne skriva glasno svoje mišljenje, izgubili su ne samo porodica i kolege, već i kulturna, sportska, politička i svaka druga javna branša u Zapadnoj Srbiji. Ponosio se da je Milanovčanin, ali i Čačanin, gde je rođen, a najviše je voleo šumadijska sela, njihove ljude, prirodu, životinje, kafane, staze i bogaze, njihove čujne i nečujne glasove, neobične stanovnike, ličnosti koje nije baš svako umeo da razume. Pamtićemo ga i kao velikog gurmana, a naročito njegov sjaj u oku kada se obraduje sledećem druženju uz dobro piće i hranu po obavljenom poslu.
Od arhivskih video materijala koje je Rovinac načino, ukoliko bi se našli na jednom mestu, mogla bi se satkati, bez mnogo nedostataka, čitava istorija Rudničko-takovskog kraja, od osamdesetih, pa sve do poslednjih nekoliko godina.
Radovan Rovinac počeo je snimateljsku karijeru 1980. godine kao tonac na „Radio Čačku“, da bi tokom dalje obuke za prenosne audio-video tehnologije u Beogradu, uporedo učio i radio kao filmski snimatelj na Radio-televiziji Beograd. Ostaje član matičnog „Radio Čačka“ do 1993. kada prelazi na tada novoosnovani „Radio Dečje Novine“ u Milanovcu. Sve vreme sarađuje sa medijskim kućama kojima su bili potrebni video materijali sa ovih pristora, poput RTS-a, BBC-a. Onda je televizija došla i u Milanovac, pa 1998. postaje okosnica tehničke i snimateljske ekipe TVGM. Po njenom gašenju, deset godina kasnije, ponovo se angažovao kao saradnik mnogih dopisništava, a poslednje četiri godine pred penzionisanje bio je snimatelj RTV Telemark. Ni u penziji nije odbijao zadatke s kamerom kada je bilo kome zatrebala pomoć na terenu.
Sahrana će biti obaveljena sutra (utorak 23. januar) na gradskom groblju u Gornjem Milanovcu od 13 sati. Neka ti je večna slava i hvala!
GMInfo i kolege