Kada je dečak po imenu Rajan Hamons imao četiri godine, počeo je da se igra režisera i da stvara imaginarne filmove. Snimao je scene, čak i glumio u pojedinim... To je bila njegova omiljena aktivnost. Međutim, stvari su dobile mračniji zaokret. Iako nikad nije bio u Holivudu, odjednom je do detalja počeo da opisuje "svoj život" tamo. Sećao se kako je živeo u velikoj beloj kući sa bazenom.
Njegova majka Sindi pretpostavljala je tada da se radi o bujnoj dečjoj mašti. Njen sin počeo je da joj govori kako je u prošlom životu bio holivudski glumac. I umesto da to s vremenom prestane, Rajanova je priča bila sve detaljnija, sve živopisnija, sve slikovitija. Dečak je u petoj godini počeo da pati od snažnih noćnih mora u kojima je imao vizije iz prošlog života. U nekim noćima bi se budio vrišteči i držeći se za grudi ponavljajući da mu je "srce eksplodiralo dok je bio u Holivudu", ali njegova porodica nije pomišljala da je reinkarnacija.
Igrao na Brodveju, družio se sa Ritom Hejvort
"Jednog dana mi je samo rekao – mama, moram nešto da ti kažem", opisala je Sindi Hamons trenutak u kom joj je sin otkrio svoju tajnu koja ga je vidljivo mučila.
Pričao joj je o putovanjima svetom, o druženju sa glumicom Ritom Hejvort, o tome kako je plesao na Brodveju. Bili su to detalji koje nije mogao da izmisli jer se radilo o događajima i osobama iz prve polovine 20. veka, davno pre nego što se on rodio.
Iako je Sindi odgajana kao baptistkinja i nije verovala u reinkarnaciju, detaljnost Rajanove priče podstakla je na istraživanje.
"Jedna fotografija promenila je sve. Bila je to scena iz filma "Night After Night" koji je snimljen 1932. godine", ispričala je Sindi.
Na fotografiji se, pored glumca Džordža Rafta, kog je Rajan prepoznao, nalazio i jedan od sporednih glumaca koji u celom filmu nema nijednu rečenicu. Dečak je pokazivao u njega i govorio: "To sam bio ja, pronašao sam sebe!"
Kada je slagalica počela da se popunjava, Sindi je odlučila da potraži pomoć Dr Džima B. Takera, profesora psihijatrije i neurobihevioralne nauke na Univerzitetu u Virdžiniji. On već godinama proučava slučajeve dece koja tvrde da se sećaju prošlih života. U slučajevima Kamerona Makaulija, Džejmsa Leiningera i Gusa Tejlora došao je do fascinantnih pronalazaka.
Džim B. Taker je uz pomoć filmskog stručnjaka došao do imena glumca. Bio je to Martin Martin, glumac koji se nikada nije probio među poznata lica Holivuda i koji je umro 1964. godine kao agent.
"Rajanov slučaj iziskuje objašnjenje i ne može se tek tako otpisati. On nam je ispričao mnogo detalja o životu glumca o kom nije mogao nigde da čita jer je bio praktično anonimus", objasnio je Dr. Taker.
Martin Martin, koji se rodio 1903. godine u Filadelfiji, prvo je bio nepoznati statista u mnogo filmova. Na kraju je odustao od te karijere i postao agent (lovac na talente), a imao je i nekoliko plesnih nastupa na Brodveju.
Rajan je mnogo pričao o svojim sestrama iz prošlog života i zaista – Martin je imao dve sestre koje su odgovarale opisima.
I on i sestre proveli su neko vreme na Brodveju, a jedna od njih kasnije je postala veoma slavna plesačica. Rajan se takođe "prisetio" da je u prošlom životu devojke vozio na obalu okeana i uživao u pogledu na surfere. Pogodio je i da se Martin ženio četiri puta i da se po Los Anđelesu vozio u "finom, zelenom" automobilu. Njegova četvrta i poslednja supruga vozila je crni auto, rekao je dečak.
Ono što je bilo još fascinantije jeste da su upeli da pronađu i njegovu ćerku, koja je potvrdila njegove navode od ranije da ima još trojicu sinova.
Priča o dečaku koji se priseća prošlog života zaintrigirala je i medije. Dečak se tako pojavio u nekoliko emisija.
Više od 2.500 istraženih slučajeva prošlih života
Dokumentovani su brojni slučajevi male dece koja su iznosila vrlo specifične detalje iz prošlog života, a koje su kasnije potvrdili istražitelji. Pionir u ovoj oblasti bio je dr Ijan Stivenson, psihijatar na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Virdžiniji, koji je proveo veći deo svoje karijere prikupljajući i ispitujući takve slučajeve.
On je zaključio da između 2. i 4. godine (sa prosečnom starošću od 35 meseci) takva deca počinju da pričaju o svom prethodnom životu, često govoreći o događajima koji su doveli do njihove smrti, a ponekad su koristili i sadašnje vreme kao da je njihov prethodni život je i dalje traje. U nekim slučajevima, Stivenson je uspeo da identifikuje osobu za koju je dete tvrdilo da je to ono u prethodnom životu, a onda i da proveri informacije razgovarajući sa rođacima preminulog.
Od Stivensonove smrti, drugi istraživači su sledili njegov primer. Do sada je proučeno više od 2.500 izveštaja o sećanjima dece iz prošlih života. Istraživanja su pokazala da su se prethodni životi dece obično završavali prerano i neprirodno, često je smrt uključivala nasilje, samoubistvo ili nesreću. U skoro tri četvrtine slučajeva, "prethodna ličnost" (u terminu koji je skovao Stivenson) umrla je relativno mlada. Četvrtina je umrla pre 15. godine. Njihove ličnosti iz prethodnog života u proseku su umrle četiri i po godine pre rođenja dece, tačnije 'novih sebe', piše portal "Psihology today".
Savremeni istraživači pomno proveravaju tačnost dečjih izveštaja, analizirajući svaku mogućnost da su do informacija došli na uobičajenije načine ili da su maštali, ili da roditelji možda ulepšavaju njihove priče. Često istraživači daju deci testove prepoznavanja — na primer, pokazuju im skup fotografija i traže od njih da izaberu onu koja se odnosi na njihovu prethodnu ličnost.
Tu su slike kuća kada treba da izaberu onu u kojoj je živela njihova prethodna ličnost, kao i fotografije žena kada treba da 'pogode' koja je bila ona sa kojom su bili u prošlom životu.
Najpoznatiji doktor u ovoj oblasti trenutno je Džim B. Taker, upravo onaj koji je pratio slučaj četvorogodišnjeg Rajana te 2009.
(Kurir.rs/Blic žena/T.B.)
Bonus video: