Ovog 28. januara navršava se 28 godina od smrti velikog pesnika Duška Trifunovića koji je predvideo svoju sudbinu rečima "po meni se ništa neće zvati".
"Grešio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđe, jer, samo će gresi, kada budem pao - biti samo moji - sve je drugo tuđe," rekao je veliki pesnik Dušan Trifunović koji je preminuo 28. januara 2006. godine i po sopstvenoj želji sahranjen u Sremskim Karlovcima.
Duško Trifunović je bio srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Duško Trifunović sin Petre i Vasa Trifunovića iz Sijekovca - sela nadomak Bosanskog Broda, učio je bravarski zanat i završio je šumarsku školu, i do 1955. godine radio je kao bravar u fabrici vagona u Bosanskom Brodu.
Tada odlazi u Sarajevo i upisuje Filozofski fakultet - odsek za književnost. Godinu dana po dolask u Sarajevo objavljuje i svoju prvu knjigu poezije. Tokom studiranja Duško Trifunović uređivao je časopis "Život", bio je sekretar udruženja književnika BiH i slobodni umentik. Studiranje napušta posle dve godine.
Nakon studija Duško Trifunović se zapošljava na Televiziji Sarajevo kao urednik muzičko-zabavnog programa i omladinskog programa, gde često dovodi u program ondašnje popularne muzičare, prvenstveno pripadnike sarajevske rok scene.
Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok en rol škola. Bio je i autor poznate dečije emisije "Šta deca znaju o zavičaju". Početkom rata - 1991. godine Duško napušta Sarajevo i odlazi u Novi Sad. U Novom Sadu radi kao urednik na TV Novi Sad, i živi u skromnim finansijskim uslovima do svoje smrti 2006. godine.
Duško Trifunović je bio plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama, a pisao je i pesme za decu. Za svoju poeziju osvojio je mnoge nagrade među kojima su "Brankova nagrada", "Štestoaprilska nagrada grada Srajeva", "Nagrada Zmajevih dečijih igara" i mnoge druge.
Međutim ono po čemu Duško Trifunović ostaje posebno upamćen jeste činjenica da je pisao pesme za mnoge poznate Jugoslovenske muzičare, i te pesme su kasnije postajale veliki hitovi. Među njima su: Šta bi dao da si na mom mestu, Ima neka tajna veza, Pristao sam biću sve što hoće, Milicja trenira strogoću (Bjelo Dugme), Glavo luda, Reka suza i na njoj lađa (Zdravko Čolić), Zlatna ribica (Vajta), Ima nešto u tom što me nećeš - (Željko Joksimović) i mnoge druge.
Duško je bio rođen u Sjekovcu kod Bosanskog Broda, da bi nakon završenog zanata i srednje šumarske škole otišao u Sarajevo da studira književnost. Tu je bio ono što je on zaista, pesnik. Ali ta sreća nije dugo trajala. Rat koji se desio 1992. godine od Duška Trifunovića napravio je izbeglicu ili kako je on to govorio "izmaglicu".
U Beograd je stigao poslednjim Lastinim autobusom iz Sarajeva, a u džepu je imao samo ključ od stana koji je bio zapaljen.
"Ubijen sam", rekao je svojoj rodbini u Beogradu tada.
Poslednja pesma koju je napisao nosi stihove "ima nešto u tom što me nećeš i u tome što ja tebe neću" i svedoči o tome kako se on osećao dok je živeo i radio u Novom Sadu.
Iako su mu nudili posao, on je najviše voleo da dan provodi u vozu koji je išao za Skoplje ili unutrašnjost Srbije. A šta je radio u vozu? Pisao je pesme, jer, prema svedočenju njegovih rođaka Duško je govorio kako samo u vozu može da poslaže stihove onako kako treba.
"Bio je srčani bolesnik, ali nije želeo da se leči. Hteo je da umre. Na dan njegove sahrane, kada su iznosili kovčeg iz kapele, na nebu se od tragova aviona pojavio broj osam, kao znak beskonačnosti. Uzor mu bio je Branko Radičević koji je rođen u Slavonskom Brodu, a Duško je rođen u blizini Bosanskog Broda. Kada su se ova dva pesnika rodila razdvajala ih je reka, a sada ih razdvaja, ili bolje reći, spaja Fruška Gora. Verovatno se negde druže tamo gore i pišu pesme za anđele. Pesnici ne umiru. U Izraelu kažu da čovek ne umire fizičkom smrću, već zaboravom. Ali pesnike nikada neće zaboraviti i zato su oni besmrtni. Duško je bio svoj čovek. Uvek između dva sveta - ovog, ovozemaljskog i onog nedokučivog, sveta pesnika. Materijalne stvari ovoga sveta nisu ga interesovale, završava ovu priču Darko Trifunović, koji je za portal Espreso evocirao uspomene na život i delo svog strica, velikog pesnika Duška Trifunovića.
Tri pesme Duška Trifunovića
Grešio sam
Grešio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđe jer, samo će gresi, kada budem pao biti samo moji – sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam leteo sam iznad vaše mere stroge grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće grešio i za vas, koji niste smeli, pa sad deo moga greha niko neće a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.
Pristao sam biću sve što hoće
Pristao sam biću sve što hoće / Evo prodajem dušu vragu svome
I ostaću samo crna tačka / Poslije ove igre kad me slome
Kad me mirno slome / Pristao sam biću sve što hoće.
Mislio sam da se zvijeri boje / Ove vatre koja trag mi prati
I to sam mislio / A sad nosim kako mi ga skroje
Po meni se ništa neće zvati/ Po meni se ništa neće zvati.
Zablude sam, evo, prestao da brojim/ Nemam kome da se vratim kući
Dokle pjevam dotle i postojim /Prijatelji bivši, prijatelji budući
Pamtite me po pjesmama mojim/ Pamtite me po pjesmama mojim.
Hiljade Čuda
U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame,
i moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.
I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.
U ruci koja maše ili preti, u noći kad su zvezde tužno same,
u suncu koje nikad neće umreti, u svemu tome ima nešto za me.
(Kurir.rs/Stil/Poezija noći/T.J.)
Bonus video: