Na današnji dan 1969. godine rođen je legendarni argentinski fudbaler Gabrijel Omar Batistuta
Dovoljno je reći "Batigol" i malo je onih koji neće znati da se radi o legendarnom dugokosom napadaču koji nije imao milosti prema protivničkim golmanima.
Legenda je argentinskog fudbala, Boke juniors, Fiorentine. U Firenci su mu navijači napravili spomenik. A u Srbiji je bio i u filmu. Kao tema.
- "I šta vozi Batistuta?". - "Šta misliš?". - "Pa, ne znam, ferari...". - "Jugo!". - "Ne se** da vozi jugo?!". - "Vidi, čoveka! Svega mi! Jugo 65A, crni kabrio, ja mu lično dovezao iz Kragujevca. Skroman dečko, šalje sve pare kevi".
Kao klinac nije ni hteo da se bavi fudbalom, više je voleo košarku. Ali, sve se promenilo 1978. godine, kada je Argentina kao domaćin Svetskog prvenstva, u onom čuvenom finalu, pobedila Holandiju i postala svetski prvak. Tada je devetogodišnji Batistuta promenio mišljenje – postaće fudbaler zbog svog idola Marija Kempesa.
Batistuta je fudbal počeo da uči u lokalnom klubu Grupo Alegrija, a potom je prešao u Platense. U meču protiv Njuels Old Bojsa, Batistuta je postigao dva gola. Taj meč mu je promenio život ili bolje reći odredio mu fudbalsku karijeru. Zapazio ga je Marselo Bijelsa a potom je 1988. godine sa 19 godina potpisao prvi profesionalni ugovor za Njuels Old Bojse.
Počeci mu nisu bili laki. Odvojenost od kuće, porodice, devojke, odrazila se na Batistutu. Nije uspeo da se nametne, prilagodi, pa je prosleđen niželigašu Deportivo Italijana iz Buenos Ajresa. U njemu se Batistuta dobro snašao, učestvovao je sa timom na turniru u Italiji, nadavao se golova.
To je bila preporuka da ga 1989. godine uzme velika River Plata. Bio je odličan u polusezoni, dao je čak 17 golova, ali sve se promenilo dolaskom novog trenera – Danijela Pasarele, legendarnog fudbalera koji je sa Argentinskom reprezentacijom bio prvak sveta baš te 1978. godine. Pasarela nije voleo Batistutu za koga je znao da kaže: „Kad Batistuta pronađe tim koji će biti sposoban da igra zajedno sa njim, tad će već biti mrtav’.
Ali, kao što se svojevremeno Ćiro Blažević ujeo za jezik zbog Roberta Prosinečkog i one izjave o tome kako će da pojede diplomu ako Prosinečki postane fudbaler, tako je i Pasarelu demantovao život. Tačnije, ljuti rival – Boka juniors.
Boka je angažovala Batistutu, koji se tu potpuno pronašao. A još kad je za trenera došao Urugvajac Oskar Tabarez, Batistuta je počeo da krči put ka onome što će danas biti – legenda. “Batigol” je dobio dres sa brojem devet, počeo je da rešeta. Bio je prvi strelac tima a njegovi golovi bili su presudni u borbi za titulu.
Navijači ne praštaju izdaju. Neke fudbalere su zbog inezamislivog prelaska u redove najljućeg rivala mrzeli manje, neke najviše. Sve "izdajnike" povezuje to da im navijači nikada nisu oprostili odluku i neće dok su živi. Svim fudbalskim "Judama" je to zajdničko, svima osim njemu. Batistuti je oprošteno.
Predsednik Fiorentine: Ovog ću da dovedem po svaku cenu!
Posle je sve išlo svojim tokom. Batistuta je pozvan u reprezentaciju a igre na Kupa Amerika 1991. godine impresionirale su predsednika Fiorentine, koji je čvrsto rešio: „Ovog ću da dovedem po svaku cenu!“.
U Italiji je poradio na imidžu pustivši kosu da bi što više podsećao na Kempesa, ali ga je vremenom čak i nadmašio. Tu je i dobio nadimak “Batigol” po kojem ga ceo svet danas zna.
Pored toga što je predstavljao pravu napast po gol protivnika, bio je veoma inteligentan fudbaler odlične tehnike i umešnosti pri izvođenju slobodnih udaraca.
U debitanstkoj sezoni za Fiorentinu dao je 13 golova. Kada je 1993. godine Fiorentina ispala u seriju B odlučio je da ostane u klubu i pomogne mu da se vrati u prvu ligu. Nakon tog poteza postao je ljubimac navijača u Firenci. Fiorentina se ekspresno vratila u Seriju A a Batistuta je dobio status božanstva. Dobio je i spomenik usred Firence!
Odmah, po povratku u društvo najboljih, Fiorentina je zasijala u punom svetlu, domogla se gornjeg dela tabela a Batistuta je osvojio titulu najboljeg strelca italijanske lige u sezoni 1994/95. sa 26 golova. Takođe, iste godine je osvojio italijanski kup.
Naredne četiri godine je predvodio Fiorentinu u pokušajim da osvoje Skudeto, ali mu to nije pošlo za rukom, pa je posle odluke čelnika kluba da prodaju najbolje igrače, odlučio da napusti klub. To se nije dopalo navijačima kluba pa su demolirali stadion zahtevajući od uprave Fiorentine da na svaki način zadrže Batistutu. Kako bi ga ubedili, navijači su finansirali izgradnju spomenika Batistuti koji se i danas nalazi u blizini kluba. Ipak, obzirom da uprava nije popustila, Batistuta prelazi u Romu. Za devet godina igranja u Fiorentini imao je 268 nastupa i dao je čak 169 golova!
Naredne dve sezone ostaje u Romi sa kojom osvaja Skudeto u sezoni 2000/2001 i na 28 utakmica postiže 20 golova, a zatim prelazi u Inter gde zbog povrede igra samo nekoliko utakmica i postiže 2 gola.
Obzirom da se već nalazio u poodmaklim fudbalskim godinama odlazi u Katarski Al Arab gde ga proglašavaju najboljim igračem lige. Takođe, na 18 utakmica u ligi postigao je čak 25 golova tokom prve sezone, što je apsolutni rekord lige svih vremena.
Životna drama slavnog Argentinca
Batistuta je ujedno i završio svoju karijeru u Al-Arabiju, gde je 2005. godine nakon niza povreda koje je pretrpeo, prekinuo svoju dugogodišnju karijeru. Mnogi obožavatelji fudbala u Argentini pamte rečenicu legendarnog Dijega Marodone „Ako iko zaslužuje da me nadmaši, onda je to Batistuta“. Kada je završio igračku karijeru govorio je da je bio na ivici ludila zbog bolova. Govorio je da ga je bol uništavala i da je prilikom jedne posete lekaru tražio da mu se noga odseče.
Sa Maradonom je predvodio Argentinu na Mundijalu u SAD 1994. na kom su „Gaučosi“ trebali da, prema opštim procenama, dođu do završnice. Ipak, oni su ispali u osmini finala od Rumunije, ali “Batigol” nije razočarao, jer je postigao četiri pogotka.
Bio je jedan od „ozloglašenih“ dugokosih Argentinaca kojima je tadašnji selektor Danijel Pasarela naredio da se ošišaju pred Mundijal 1998. godine. U početku nije hteo da se odrekne imidža, ali je na kraju morao da skrati kosu.
U meču sa Jamajkom, ponovo je kao 1994. godine u duelu sa Grčkom dao tri gola, što ga je svrstalo u grupu fudbalera (Šandor Kočiš, Žist Fontejn, Gerd Miler) kojima je to već polazilo za nogom.
Briljirao je i u narednim kvalifikacijama za SP 2002. godine, ali su godine već počele da ga sustižu i selektor Marselo Bjelsa ga je na Mundijalu malo držao i na klupi. Argentina je tada prvi put od 1962. godine eliminisana u grupnoj fazi, što je za Batistutu značilo da je vreme za oproštaj od reprezentacije. U 78 nastupa za svoju zemlju postigao je 56 golova.
Kurir sport/J.M