Neuobičajeno detinjstvo glumca Jadrana Malkoviča bilo je samo uvertira za sve ono što mu je kasnije donosio život. Rođen je u Nemačkoj, a odrastao u Jugoslaviji, gde je kao dečak na spisku najrazličitijih želja, između kauboja i operskog pevača, maštao da postane i glumac.
Snove je počeo da ostvaruje školujući se u Engleskoj, a kruna svih saradnji sa stranim koprodukcijama bio je uspeh koji je ostvario u svojoj domovini pre dve godine. Uspeh koji mu je tada donela serija "Azbuka našeg života", njena nova sezona početkom godine samo je utvrdila. Dok publika još uživa u novim epizodama na Prvoj televiziji, Jadran razgovor za TV Ekran počinje u pauzi snimanja naučnofantastične serije "The Ark", koja bi trebalo da se emituje polovinom godine.
Gledate li "Azbuku"?
- Definitivno. Lep je osećaj da zajedno s publikom budem deo tog putovanja.
Da li je bilo lakše nositi Uroševe cipele sada kada ste ga bolje upoznali?
- I jeste i nije. Lakše je jer znam ko je on, a teže jer je druga sezona nosila veoma mnogo emotivno zahtevnih i iscrpljujućih izazova. Jedini rasterećen i lagan trenutak za Uroša u nastavku je sam početak - kada dobije sina. Tada počinje njegovo emotivno putovanje koje je samo početak brojnih teških situacija.
Prolaze li svi muškarci kroz krizu srednjih godina na takav način?
- Ne znam. Na osnovu razgovora s mnogim ljudima znam da ima mnogo muškaraca koji imaju slične priče. Ipak, mi smo svi individue za sebe i siguran sam da neki i preskoče taj period.
Da li je glumcu lakše da se izbori sa izazovima koje donose zrelost i život?
- Iako stalno radim na sebi, u nekom trenutku sam shvatio da učenju nema kraja. S godinama sve više uviđam koliko ne znam i koliko toga još treba da naučim i poboljšam.
Svedoci smo mnogo priča kada život da, pa uzme, i tako ukrug... Jeste li spremni na sve?
- Spreman sam da prihvatim mnogo toga i ne pokušavam da se sklonim od teških zadataka, čak me oni i privlače. Ali volim da stavim na kantar potencijalne benefite nekog izazova ili posla. Da vidim gde ću raditi, koliko i s kim. Naravno, kolika je i zarada. Tako i u životu. Rukovodim se time koliko nešto što radim volim i koliko će mi prijati.
Da li je baš sve stvar naših odluka ili verujete u sudbinu?
- Jedna od bitnijih lekcija koju bi bilo super da što pre naučimo u životu jeste da nas sve odluke koje donosimo pre ili kasnije dovedu do određenog cilja. Posledice nekih uvidimo veoma brzo, dok nam za neke druge treba i više godina. Kada pogledam unazad, jasno mi je da su me do ovde dovele odluke koje sam lično donosio, ne sudbina. S druge strane, ima i nje, ali mi lično utičemo na to kako će se sudbina realizovati i pokazati.
Ako ste još kao dete znali da ćete postati glumac, kako ste doživeli to što ste popularnost u Srbiji stekli tek u četrdesetim?
- Kao dete, pomišljao sam da bih želeo da budem glumac, iako nisam imao predstavu šta gluma podrazumeva. Želeo sam da budem kao Džon Vejn i Klint Istvud, da budem kauboj. U nekim periodima sam hteo da budem veterinar, astronaut i operski pevač. Mnogo kasnije sam od svega toga izabrao glumu. Sad shvatam da se sve desilo onda kad je trebalo i opet u skladu s mojim odlukama. Očigledno sam morao da odem u Englesku kako bih se vratio ovde i doživeo popularnost.
Po čemu pamtite malenog Jadrana, koji je gledao Džona Vejna i Klinta Istvuda u popularnim vesternima, i jeste li ga sačuvali u sebi?
- Jesam, svi mi imamo to malo dete u sebi, samo je pitanje koliko smo spremni da ga pokažemo. Srećan sam da pustim tog malog Jadrana da učestvuje u mom svakodnevnom životu iako ga ne pamtim baš dobro. Najviše o njemu znam iz priča starijih. Ali sećam se trenutaka ispred televizora kada sam gledao te filmove. Bio sam zainteresovan za sve i svašta. Umeo sam da rasklopim radio ili televizor na delove. Bio sam živahan i veoma aktivan, otvoren i želeo mnogo stvari da radim.
A kako pamtite Beograd u kom ste rasli?
- Kao velikog šmekera. Beograd je bio mnogo drugačiji, kao i to vreme koje je uticalo na moje vrednosti. Svi smo nešto želeli, ali nismo time bili opterećeni. Danas se ljudi kriju iza lažnih imena, lažnih profilnih slika... Bilo je sve realnije, više smo se družili. Mogla je da se okupi ekipa i na nekom zidiću. Bilo je važno samo da sedimo i pričamo. Nije bilo bitno da se ode u fensi restoran. Nemam ništa protiv toga, volim dobre restorane, ali danas se sve pretvorilo u jednu mogućnost.
Doživljavate li zapravo Srbiju kao prvu domovinu ili to mesto deli s Nemačkom?
- Srbija mi je prva domovina, ovde sam odrastao. Rođen sam u Nemačkoj, mama mi je Nemica i imam tamo familiju, ali ovde se prepoznajem, ovde su mi sećanja na detinjstvo, poznanstva iz tog ranog doba. Moji koreni. Mogu da odem na bilo koji kraj sveta, ali moji koreni će se protezati do Srbije. Tek kad izvadite biljku iz saksije, vidite koliko korenja ima.
Gde vam je najprijatnije?
- Često menjam lokacije na po nekoliko meseci, odavno sam počeo da živim po principu: dom mi je tamo gde sam. Gledam da tako i živim, tražim šta mi prija, pa mi i bude najprijatnije. Ne znači da se ne obradujem kad se vratim kući, što je poslednjih desetak godina London. Volim i promene, a realno za svakoga bi bila prednost da za posao otvori više od jednog tržišta.
Trebalo je vremena da zaigrate u "Crnoj svadbi". Mislite i da je najvažnija prva šansa koju vam neko da?
- Ne znam da li je prva najbitnija, ali bitna je šansa, prilika da se pokažeš i učestvuješ u nečemu. "Crna svadba" nije moja prva prilika. Ona nije uticala na to da dobijem ulogu u "Azbuci", jer sam ponudu dobio još u toku snimanja "Crne svadbe".
Šta vas najviše okreće ka režiji?
- Pričanje priče na moj način. Volim fotografiju i dobru priču a to objedinjuje režija. Kao glumac, kad sam ispred kamere, nemam priliku da vidim kadar, moj zadatak je da budem deo njega.
Da li vam je samo igra u nekom vesternu neostvarena želja?
- Ima više od toga, ali u poslednje vreme mi se pojačala želju za tim.
Nosi li svako vreme neko breme ili je danas posebno teško u eri modernih ratova i pandemija?
- Skloni smo tome da romantizujemo prošla vremena, što ja sad radim s Jugoslavijom, ali i ta vremena su nosila svoje izazove. Definitivno, tendencije idu ka tome da postaje komplikovanije. Gledajući šta se dešava oko nas i u kom pravcu se razvijaju tehnologije i kontrola sveta, mislim da postaje sve teže ostati pri osnovnim ljudskim vrednostima.
Da li je muškarcima lakše, biološki sat vam drugačije kuca?
- Kao i vreme, i svaki pol nosi svoje breme, drugačiji su izazovi. Muškarcima biološki sat kuca drugačije, ali to što sa 50 ili 60 možemo da napravimo dete, ne znači da to treba i da je dobra ideja.
Plašite li se prolaznosti?
- Sve prolazi, to je činjenica života. Možda zvuči morbidno, ali od trena kad dođemo na ovaj svet, svakog dana pomalo umiremo. To je deo života i ciklusa na ovoj planeti i u ovom univerzumu. I normalno je.
Bonus video: