TAJNA PAJINOG BAŠIBOZUKA! BLAGO: Slika nemačkog atlete u ulozi turskog zloglasnog ratnika kao državna tajna
Beograd s nestrpljenjem iščekuje „Odmor bašibozuka” Paje Jovanovića, kome je kao model poslužio nemački atleta usred Londona, a čiji je dolazak u Srbiju obavijen velom tajne. Slika najskupljeg srpskog umetnika, čija su prethodna „Dva bašibozuka” prodata za više od pola miliona evra, plaćena je nemalih 350.000 evra. A ko zna koliko bi tek vredela na crnom tržištu, te gde je tačno, da li je, možda, već u Beogradu i kada ćemo je, konačno, videti u Konaku kneginje Ljubice, velika je nepoznanica.
- Besprekorna je saradnja državnih službi bezbednosti i carine. U procesu transfera slika je pod najstrožim merama obezbeđenja - kaže za Kurir Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda, koji je na telefonskoj aukciji u londonskom „Sotbiju” još 9. novembra minule godine pobedio u ovoj njima važnoj trci za „Odmor bašibozuka”, a potom i 18. januara dobio saglasnost da slika napusti Ujedinjeno Kraljevstvo.
Važna je jer Muzej Paje Jovanovića, zapravo legat umetnika, koji je zaveštao Muzeju grada Beograda, nema sliku iz tzv. orijentalističke faze slavnog slikara. A njega je Paja Jovanović, koji je školovan i najviše radio u Beču, razvio na Ostrvu - tokom boravka u Londonu. Iste godine kada završava bečku Akademiju umetnosti, 1883, dobija poziv od galeriste Tomasa Vilisa, te se seli u London, gde za galeriju „Frenč” radi slike sa motivima iz života naroda na Balkanu tog 19. veka. Putuje po Srbiji, Kosmetu, Makedoniji... Tada nastaje i „Odmor bašibozuka”.
- Školovan je pod vođstvom najvećeg austrijskog orijentaliste i svrstao se u red izuzetno relevantnih orijentalista celog sveta. Ovo je prvo najreprezentativnije delo iz tog perioda koje imamo, reč je o vrhuncu dostignuća Paje Jovanovića kada je ova faza u pitanju - objašnjava Medakovićeva.
Bašibozuci su bili neregularna osmanska vojska, navodi, koja se nevojničkim ponašanjem diskreditovala, ali ipak s vremena na vreme bila i angažovana za zvanične vojne potrebe.
- Model za sliku bio je Nemac, bivši atleta. Nastala je u Pajinom ateljeu u Londonu, a on sam je pravio i kostim. Nije to idealna rekonstrukcija kostima i nošnje, već sagledana kroz umetnikovu prizmu koja više odgovara likovnom opisu - tvrdi Medakovićeva.
Slika je pre tri decenije, tačnije 1994, bila na aukciji u britanskom „Kristiju” pod nazivom „Arnautski ratnik”, nakon čega je dospela kod velikog kolekcionara u dvorcu Belgravija u Londonu. Odatle je izašla na aukciju „Put svile - slike orijentalista i nameštaj iz rezidencije u Belgraviji”.
- Uspeli smo da je kupimo za ukupno 324.082 funte, odnosno 349.500 evra, koliko je dostigla sa procenjenih 70.000 do 100.000 funti u startu i prve ponude od 130.000 evra - navodi Medakovićeva.
Ali ona nije najskuplja slika Paje Jovanovića. Tu titilu nose „Dva bašibozuka ispred kapije”, ulje na drvetu nastalo 1887/88, dimenzija 46 x 35 cm. To je još jedno delo iz orijentalističke faze, prodato u „Sotbiju” 2018. za 465.000 funti, koje je tada vredelo oko 530.000 evra.
- Izuzetna kompozicija koja je dostigla i izuzetnu vrednost. Dok ona nije prodata, najskuplje srpsko delo opet je bila kompozicija Paje Jovanovića „Ukrotitelj zmija” (107,3 x 83,2 cm) iz 1887, koju je 1999. na aukciji u „Kristiju” kupio poznati egipatski kolekcionar Šafik Gabr za 122.500 funti, što je tada bilo 169.580 evra - ističe Medakovićeva i dodaje:
- Sada je naš „Odmor bašibozuka” druga najskuplja srpska slika...
NAJVAŽNIJA DELA
SEOBA SRBA
1895. naručio je patrijarh Georgije Branković za Milenijumsku izložbu u Budimpešti
ulje na platnu
dimenzije 380 x 580cm
prva verzija se nije svidela patrijarhu, radi drugu, koja ne stiže za izložbu
postojale ukupno četiri, od čega su tri sačuvane
prva verzija u Muzeju SPC u Beogradu, druga u Narodnom muzeju u Pančevu, treća u Konaku kneginje Ljubice
KRUNISANJE CARA DUŠANA
1900. urađena po narudžbini Kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu 1900, gde dobija zlatnu medalju
kasnije menjao verziju
postoji sedam verzija slike
kompozicija iz 1931. u Narodnom muzeju u Beogradu, dimenzije 390 x 589 cm
31 istorijska ličnost predstavljena
na slici, među prisutnima, umetnik naslikao i sebe
BITKA U TEUTOBURŠKOJ ŠUMI
20 metara kvadratnih je velika
naručena za veliku međunarodnu izložbu u Beču
1899. za nju dobija prestižnu Rajhlovu nagradu i 6.000 dinara u zlatu
nagrađivana i bila na brojnim svetskim izložbama, pa i u Santjagu de Čileu 1910, gde joj se gubi svaki trag
DVA BAŠIBOZUKA ISPRED KAPIJE
nastala 1887/88.
ulje na drvetu
dimenzije 46 x 35 cm
delo iz orijentalističkog perioda rada
prodato je u „Sotbiju” 2018. za 465.000 funti iliti oko 530.000 evra
LEGAT: PAJINE ČETKICE I ČAK 211 DELA U STANU U CENTRU PRESTONICE
Dušan Jovanović: Nenadmašan je bio po neverovatnoj brzini u radu i zato je slikar koji je naslikao najviše portreta cara Franje Josifa
U naizgled sasvim običnoj, starijoj zgradi, tipičnoj za centar prestonice, u stanu na četvrtom spratu je - nešto posebno! Beč usred Beograda! I to kakav - lične stvari, nameštaj i, što je najvažnije, 211 dela slavnog Paje Jovanovića!
Legat je po sopstvenoj želji ostavio Muzeju grada Beograda, a sve je sredila i dopunila tri decenije mlađa udovica Muni. Slika je i prilika lika i dela čuvenog Srbina koji uradi najmanje 1.099 dela, koliko ih je pobrojao Petar Petrović iz Narodnog muzeja.
S vrata salonca „dočekuje” nas Muni. Hermina Dauber Muni - model, muza, žena... Ove tri velike slike, a tu je i akt, stigle u legat nakon njene smrti.
- Ne samo da je Paja slikao Muni kao izuzetno privlačnu, mladu ženu sa izvajanim telom već ju je koristio i kao model koji će sedeti u određenim pozama i zamenjivati one koje je trebalo da portretiše. To je učinila i za ovaj portret kraljice Marije Karađorđević iz 1927 - objašnjava nam Dušan Jovanović, kustos Muzeja grada Beograda, dok gledamo jugoslovensku kraljicu u telu ćerke bečkog kućepazitelja.
Na ulazu i fotografija muze u godinama, a pored i manja slika. Prsti na ovoj prvoj nisu toliko graciozni i suptilni kao na drugoj, pa i svim ostalim slikama.
- To je karakteristika mnogih slikara, ali Paja Jovanović je to radio na maestralan način. To njegovo ulepšavanje nikad nije prelazilo u neku varijantu preslatkosti ili kiča - kaže kustos.
Odmah u oči upada i „Furor Teutonicus”, prikaz bitke u Teutoburškoj šumi, heliografiran.
- Neverovatna istorijska kompozicija o bici u kojoj su Germani porazili Rimljane bila je velikih dimenzija, ali je, nažalost, izgubljena. Na osnovu ovoga što imamo, možemo da vidimo kako je grandiozno i fenomenalno prikazan taj događaj - priča.
I stilski nameštaj, očuvan, mami poglede. Svaki komad, svaka sitnica ovde je iz stana i ateljea u Beču. Važno je slavnom slikaru bilo i u kakvom ambijentu živi i stvara. Voleo je lepo i skupo. I moglo mu se.
- Paja Jovanović je za života stekao ogromnu slavu, što nije slučaj sa svim velikim umetnicima. Imao je i tu sreću da je njegov neverovatni dar prepoznat još kada je bio dečak, te je vrlo rano stipendiran. Kako je život odmicao, vrata su mu se otvarala i stalno je živeo na vrlo visokom nivou od svog rada - objašnjava Jovanović.
To mu je omogućilo da finansira i brojna putovanja, na kojima je sticao znanja i iskustva koja je koristio za dela.
- Čak je proveo nekoliko meseci na Kavkazu, proputovao Bliski istok, Severnu Afriku i, naravno, čitavo Balkansko poluostrvo. Iako je bio poznat kao salonski bečki slikar koji je portretisao osobe iz visokog društva, ostavio je dubok trag kompozicijama vezanim za istoriju srpskog naroda. Imamo sreću da je jedna od najvažnijih, „Proglašenje Dušanovog zakonika”, u Narodnom muzeju, a mi ovde imamo njenu manju verziju - priča Jovanović dok prolazimo kroz neorenesansni portal, koji se nalazio na ulazu u bečkom ateljeu, i izbijamo na „Krunisanje cara Dušana”, kako je još poznata ova slika.
U njenom donjem levom uglu, među posmatračima, lik je i samog slikara.
- Neverovatno istraživanje sproveo je za ovo delo. Istraživao je kostime, oružja, sve neophodno da bi što vernije prikazao događaj, pa slika nije samo romantičarski doživljaj već i studiozni prikaz nečega iz daleke prošlosti - ističe Jovanović i ne zaboravlja važnu fazu u radu umetnika - orijentalističku, iz koje je čuveni „Odmor bašibozuka”, nedavno kupljen na aukciji u „Sotbiju”, a čiji dolazak u Srbiju čekamo.
Nenadmašan je bio po neverovatnoj brzini u radu.
- Zato je i slikar koji je naslikao najviše portreta cara Franje Josifa, koji je cenio njegovu brzinu i to što nije morao da pozira, a što je izuzetno mrzeo - kaže kustos.
Tu su i najličniji predmeti - paleta i četkice. I ormarić za njih. Jednostavno, a Pajino. Kao i poslednji rad - „Cveće” iz 1950, već ostarelog umetnika, koji je bio u 91. godini.
Otišao je zauvek 1957. Muni 15 godina kasnije. Nisu imali dece. Ali svakog 16. juna, na dan kad je rođen, žena koja je potomak Pajinog brata donosi buket u Kralja Milana 21. Četvrti sprat, vrata na koja udara stari lift...
Muza Muni: Gimnastika na balkonu okupiranog Beograda
Birčaninova 28b je nimalo atraktivna šestospratnica, još otkako ju je podigao 1939. čuveni Đorđe Roš. Građena je za rentiranje. I čim je završena, iste te godine, u nju stiže slavni slikar sa suprugom Muni, pravac iz Beča. Samo sa koferima, u begu pred nacistima, kako piše Nenad Novak Stefanović u „Vodiču kroz ljubavnu istoriju Beograda”.
Izabrao je tu Jovanović skromni stan od 74 kvadrata, levo od ulaza. Ostareli slikar, kome je bilo ravno 80 leta, nije se mogao peti na spratove, gde su bili salonci, koje je prijatelj Roš nudio. Skučeno spram petosobnog ateljea u Marijahilfeštrase 3 u Beču. Al’ ne mari. Harmini Muni Jovanović, rođenoj Dauber, bilo je 47 leta. Priča se, a i piše u knjizi, da je gospođa Muni najviše intrigirala u okupiranom Beogradu - redovno je radila gimnastiku na kuhinjskoj terasi koja gleda u zadnje dvorište. I leti i zimi, bez preskakanja. Uvek u crnom trikou „Afrodita Germana”.
Na fasadi zdanja u Birčaninovoj 28b danas stoji ploča da je i tu živeo slavni slikar. A stan levo od ulaza je zaključan. Komšinica nam veli da vlasnici ne žive tu. Ali, renoviran. Što se da videti koji stepenik više, kad se prođe kroz drvena vrata sa onom starinskom kukom. Dvorište lepo, čisto. Dovoljno veliko, ali i dovoljno ušuškano u suteren i između zgrada. Muninog balkona više nema. Zazidan je. Reklo bi se ne tako davno. Ali bar ostaje priča o neobičnoj, privremenoj Beograđanki koja, kako tvrdi Stefanović, reč srpskog nije znala ni pokušala reći.
Put do Beograda vodio je upravo iz zdanja u Marijahilfeštrase 3 u Beču, gde je te 1905. trinaestogodišnja Muni, ćerka kućepazitelja, kako romansirano piše Stefanović, ribala stepenište dok je poznati slikar silazio u lakovanim cipelama. Tad je krenula istorijska ljubav, ali ne i pre nego što je devojčica dobila teške batine od oca, pa slikar ode da se objasni s njim, te kod sebe za model i uz nadoknadu, neki bi rekli otkup, uze riđokoso dete. Izraste u lepoticu, s kojom se slikar venčao usred Prvog svetskog rata u Budimpešti. Ostali su portreti, aktovi, pa čak i Munin lik na novčanici od 1.000, pa 10.000 dinara.
A kada su, kako su pisale Novosti, ostarelu Muni pitali da li je zbog razlike u godinama varala muža, rekla je: „Ne, varao je on mene.”
Po poslednjoj želji, njena urna preneta je iz Beča i pokopana pored Paje Jovanovića u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Verna i u smrti...
Portretisao i Tita
Lepa razonoda za čiču
Paja Jovanović uradio je brojne portrete poznatih i bogatih, prijatelja, vladara, pa i Josipa Broza Tita, koje je slikao zajedno sa desetak umetnika. Imao je tada 88 godina, živeo je još u Beogradu, u Birčaninovoj 28b, u kući ispred koje ga je svako jutro čekao šofer i luksuznim autom vozio na Dedinje.
„Ove godine zimsko doba sam lepo proveo radeći u Dvoru portret Maršala. Baš mi je milo što su, nastojanjem (Branka) Šotre, i mene Srbina pozvali na tu utakmicu, mada su način tog konkursa i način portretisanja bili apsurdni. Bilo mi je simpatično Maršalovo strpljenje, kojim se potčinio tom dosadnom sedenju. Svaki dan je s velikim pregorevanjem, požrtvovanjem od 10 do 12 mirno sedeo. Mora da se dosta čudio rezultatu te njegove žrtve, a niko mu ne može zameriti ako je našao da su sve njegove fotografije bolje od tih takozvanih umetničkih dela. Lepa, baš dvorska ponuda, zakuska, vina, likeri, rakija i kafa, činili su da sa zadovoljstvom odlazim na Dedinje, a za mene kao čiču, bila je to lepa razonoda”, pisao je u dnevniku Jovanović, a ranije prenela Politika.
Kako je Jovanović, piše Momčilo Petrović u knjizi „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča”, naslikao Tita ne baš po želji Maršala, taj portret je sklonjen.
„Umesto da sedi u fotelji, Jovanović ga je naslikao kako odlučan stoji oslanjajući se pesnicom na geografsku mapu na stolu. Pritisnuo je baš bio deo na kome je bio Trst, koji je bio naš, a onda smo pod pritiskom Zapada morali da ga vratimo Italijanima. I baš zato, zbog neprijatnog sećanja na taj čin, Tito je naredio da se Jovanovićev portret preda na čuvanje Narodnom muzeju, ali da se - ne izlaže”, piše Petrović.