Krajem prošle nedelje po Srbiji i srpskim zemljama je odjeknula vest - natempirana za početak vikenda da bi je Vlasi prespavali i svarili sa sarmom - da su po odluci Apelacionog suda svi optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije - imena i prezimena poznata redakciji - pravosnažno oslobođeni optužbi. Budući da drugooptuženih nema, Ćuruvija, formalno pravno, nije ni ubijen. Čiča-miča, gotova priča. Slučaj ad acta.
To je, za moju neznatnost, bila bajata vest. Već mesecima po čaršiji cirkulišu priče da bi osuđeni za Ćuruvijino ubistvo mogli biti oslobođeni. Čim su čuli dubaru, poznavaoci čaršijskih tajni - među njima i moja neznatnost - odmah su znali da su optuženi već oslobođeni, a da je cirkulacija dubara, začinjena kontraudarom „možda ipak neće“, samo kuvanje odavno skuvane žabe, prepariranje javnosti, priprema terena za obznanu oslobađajuće presude.
Sve su to bili čaršijski rituali zasenjivanja prostote, ako mene pitate, dibidus nepotrebni, jer je vest o oslobađajućoj presudi mirne duše mogla biti objavljena i pre godinu i po dana. Reakcija javnosti (nekoliko vrabaca umire od smeha u off-u) bila bi ista kao onomađašnja, dakle jednodnevno cijukanje „ju, ju, ju, kako nam se ovo dogodilo“, pokušaj svaljivanja krivice na Visoko Mesto, tipa „Vučiću, ko je sledeći: Hoćemo li svi proći kao Ćuruvija“, da bi sutradan sve to prekrili ruzmarin, snegovi i šaš.
Sad ću vam nešto reći, a ako grešim, neka me ispravi Vladimir Đukanović. Vučić - sa koliko god moći raspolagao - u slučajevima poput Ćuruvijinog nema nikakvog uticaja na pravosuđe. To ne znači da je pravosuđe „nezavisno“ (još nekoliko vrabaca umire od smeha u off-u), to samo znači da u škakljivim predmetima, poput Ćuruvijinog, uticaj imaju neki drugi ljudi, neka siva grupa nedodirljivih građana.
Nipošto ne treba smetnuti sa uma da je srbsko pravosuđe, ovakvo kakvo je, formatizovao Koštunica, a da ga je operativno uobličio sudija za vešanje Stojković. Ideja tog pravosudnog formatizovanja bila je da se zabašuri streljanje Zorana Đinđića - u čemu je u potpunosti uspelo - i ne vidim nijedan razlog koji bi sprečio pravosuđe da oslobodi svih optužbi osobe koje su, na ovaj ili onaj način, povezane sa državnim udarom od 12. marta 2003.
Ne bi me uopšte iznenadilo da Zvezdan Jovanović bude pušten iz zatvora - već su pali neki predlozi u tom smislu - i da kao srbski heroj i tiranoubica po izlasku sa robije bude odlikovan visokim odlikovanjima, uključujući i Orden Sv. Save. To bi u izvesnom smislu bilo i pravedno. Ako već pripremači, najavljivači i izdavači naredbe uživaju status uglednih građana - koje demokratska javnost (još 100 vrabaca umire u off-u) visoko uvažava - zašto bi pucač čamio u mardelju.
Ima li tome leka? Može li se stati na put „ovom što nikad ovako nije bilo“? Ima leka, može se stati na put, ali neću da vam kažem kako. Već vam je bilo rečeno, pa ste se na to posrali. Što reko RTS - tražili ste, gledajte.