Ove dve reči se u Srbiji danas vezuju samo za Kosovo, ali bih ih malo odvojio od te teme i prišio uz druge, za građane podjednako značajne. Na kraju ću se ponovo vratiti na „nema predaje“ i Kosovo, da ne pomislite da želim i od najtežih pitanja da pobegnem.
Gde to danas nema i ne sme biti predaje?
Pre svega, u čitanju i radu na ispunjenju nacionalnog interesa - punopravnom članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kako i jasno stoji u Strategiji nacionalne bezbednosti iz 2019.
Idemo dalje. Potom, predaje nema u svemu onome čime smo se profesionalno zanimali 2022, kad je konačno završena rasprava o izmeni Ustava i prešlo se na njegovo usvajanje u Skupštini i potvrdu na referendumu. Energija koja je tada uložena da bi se otpočeo proces reforme pravosuđa, ne sme se smanjivati. Do danas su doneti skoro svi zakoni, osim onog o Pravosudnoj akademiji i još jednog o sudovima, a čekaju se podzakonski akti, čime će se stvoriti startna pozicija za „trku“ ka nezavisnom pravosuđu i samostalnom tužilaštvu. Pitanje je da li će se ostvariti taj ideal nezavisnog pravosuđa, koje u trci treba gledati kao električnog zeca, za kojim i Srbija i njene sudije i tužioci trče kako bi opravdali poverenje građana dato na referendumu o izmeni Ustava. Tog zeca uhvatiti neće, ali njega nijedna država EU nije uhvatila jer električni zec tome i služi, da bude stalna motivacija, nadohvat ruke, stalno u pokretu, kao jasna vizija kako treba stvari unaprediti. Kada i našu državu prihvatimo kao sistem koji se svaki dan mora menjati, unapređivati, biće nam lakše da shvatimo i šta želimo i šta je moguće u vremenu koje nam je dato, između izbornih ciklusa, za koje se nadam da više nećemo imati svake godine, ja l’ s proleća ja l’ s jeseni i u svim globalnim previranjima, krizama i ratovima koje gledam pre svega kao izgovor, a ne kao razlog za usporavanje reformi.
Kada smo već kod izbora, vratimo se i na Venecijansku komisiju Saveta Evrope, koja se nije predala letargiji, već je u decembru 2022. dala jasan put za unapređenje izbornog i svih demokratskih procesa u Srbiji, koja, uz OEBS, tj. ODIHR, stavlja i tog električnog izbornog zeca pred političke vukove.
Tu je i ekonomska trka Srbije, u kojoj se ne smemo predati, ali ne samo trka za BDP, koji vam nužno ne puni porodični budžet i potrošačku korpu, već može napuniti državne trezore bez uticaja na opšte blagostanje.
U Srbiji se mora otvoriti i socijalni dijalog kako bi se efekti rasta BDP prelili na sve građane, ali je to već tema za temeljniju analizu i tekst o tom otvorenom dijalogu koji naša zemlja mora otvoriti u procesu pregovora sa EU.
Nema i ne treba biti predaje ni u diplomatiji, stvaranju jačih i temeljnih savezništava, pre svega u Evropi i SAD, kao ni u otvaranju svih pitanja o budućnosti naroda na Kosovu, i to za pregovaračkim stolom. Odstupanja nema ni od svega što je dogovoreno u Briselu, od tablica do Zajednice srpskih opština, iza čega su stali i Beograd i Priština. Da vam prevedem, po ta dva grada se, da se ne bi niko naljutio, nazivaju Srbija i Kosovo. Nema predaje ni u zahtevu za održavanjem lokalnih izbora na severu Kosova.
Nema predaje ni u garantovanju bezbednosti svima na Kosovu, uz oslanjanje na Kfor, koji tu bezbednost ima obavezu da čuva, sprečavajući incidente i provokacije i štiteći narod na Kosovu i imovinu naroda i Srpske pravoslavne crkve.
Za kraj da vam otkrijem, nedavno sam se, na rođendanu kod prijatelja, fotografisao u njegovom okruglom konveksnom ogledalu na kome je stajala nalepnica „nema predaje“. Nadam se da vam je sada jasnije zašto sam tu svoju fotografiju u ogledalu, gde deluje kao da držim tablu na kojoj piše „nema predaje“, tada postavio na svoj Instagram.