Ubistvo milionerke Drage Dimitrijević-Mitrićević bilo je jedno od najzagonetnijih koje Beograd pamti. Njeno telo pronađeno je na današnji dan pre 91 godine - 5. februara 1933, a policija je tada prvi put zvanično angažovala telepatu u pokušaju da reši slučaj.
Draga Dimitrijević-Mitrićević, početkom prošlog veka bilo je jedno od poznatijih imena u Beogradu. Otac joj je bio državni savetnik, a suprug upravitelj dvora Karađorđevića, držala se dostojanstveno i sa stilom, a sugrađani su je prepoznavali po otmenosti i lepoti, sve do trenutka kad je doznala za muževljevo neverstvo.
Nakon što je muža izbacila iz zajedničkog doma, povukla se u izolaciju u vilu u Ulici kralja Milana 5, i jedino društvo pravila su joj dva psa i gusan.
Kada je bivši suprug preminuo, još više se osamila. Niti ju je ko posećivao, niti je ona kome išla u kuću. Čak je i drva sama cepala. Uz ušteđevinu od 3 miliona dinara i dragocenosti u banci, bivša gospođa upraviteljeva sada je prihodovala od rentiranja.
Doktor Vojislav Rašić, pravnik i diplomata takođe blizak dvoru bio je jedan od retkih prijatelja. Dece nije imala, a jedva da je govorila i s rodbinom. Beograđani su je na ulici poznali po dugom, crnom štapu.
Iako su joj mnogi nalazili mane, niko nije slutio da se nekome mogla zameriti.
"U podrumu te prazne i zloslutne zgrade, u prašini i memli, nađeno je telo pokojne Drage. Ispod gomile nabacanih sanduka, ispod isečenih drva i letava, nađen je juče u podne njeno telo."
Peto februarsko jutro godine 1933. osvanulo je uz dotad retko zaprepašćenje na licima Beograđana. Ovaj zločin postao je jedan od najzagonetnijih koje Beograd pamti. Kada je dobio zadatak da reši misteriju, Rade Popović, načelnik Odeljenja beogradske kriminalističke policije, čupao je sebi kosu od muke.
Draga je "nađena kako leži postrance, sa levom rukom ispod slabine, dok je desna bila stegnute šake ispružena ispred lica. Držala je čvrsto jedan pramen iščupane kose, što svedoči da je u borbi sa napadačem pokušala da se odbrani..."
Dr Milovan Milovanović, prvi profesor sudske medicine beogradskog Medicinskog fakulteta, radio je obdukciju tela preminule Drage. Nalaz te obdukcije nikada nije saopšten javnosti. Uz fotografije sačinjene pri uviđaju, sačuvan je na Institutu za sudsku medicinu. Jednu stvar, međutim, javnost nije mogla da shvati: kako je moguće da nadležni već ranije nisu pronašli telo, kada je nestanak Dragin prijavljen nekoliko dana pre toga?
Kome to gospođa Mitrićević nije bila tako draga?
31. januara 1933. u novinama se pojavila vest: "Bogata rentijerka Draga Dimitrijević-Mitrićević je nestala!" Dr Rašić bi je ponekad viđao iza kapije njene vile, ali mu je prazno dvorište susetke nakon nekoliko dana pobudilo sumnju.
Po prijavi nestanka, nadležni se odmah daju u potragu. Sumnjajući na otmicu, kriminalistička policija u tri maha pretresa Draginu kuću. Nedostatak dokaza ostavio ih je u još većoj neverici: ni jedan jedini trag nije pronađen, ništa što bi ih odvelo do usamljene udovice.
Vest o njenom nestanku za to vreme postaje senzacija koja puni stupce dnevne štampe. Pronalazak njenog tela prilično je uzdrmao prestonicu, iako će to, kako će se pokazati, samo produbiti misteriju njenog nestanka.
"Nepoznati ubica morao je biti veoma hladnokrvan kad je svoje gnusno delo izvršio i dok se pripremao da ga izvede. Jer nije jedanput policija bila u podrumu, nisu jedanput detektivi i žandarmi razgledali ne bi li što našli što pada u oči. Sve je to on izveo sa takvom umešnošću da nikome ne bi ni moglo pasti na pamet da su grede i sanduci ispred tog dela podruma namerno tako nabacani da predstavljaju nemarnost”.
Počinilac je, izvesno, vrlo dobro znao šta radi. Iza sebe nije ostavio ni jedan otisak prsta, ni jedan krvav trag. U ogromnoj Draginoj vili sve je ostalo netaknuto: ništa od pokućstva nije razbijeno, nije bilo tragova borbe, niti je išta ukazivalo na provalu.
Policija je, dobivši od dr Milovanovića obdukcioni izveštaj i u nadi da će pronaći tragove koji su joj eventualno promakli u još dva navrata izvršila pretres kuće. Dalja istraga, uz nekoliko rekonstrukcija ubistva, međutim, izrodila je više pitanja no odgovora.
Tako je, na primer, ostalo nerazjašnjeno kako je ubica ušao u kuću. Ako nije bilo provale, da li ga je gđa Mitrićević pustila sama? I znači li to da je poznavala ubicu, da je to osoba u koju je imala poverenja?
Način na koji je ubijena je bio pod velom misterije. Jedina logična pretpostavka odnosila se na motiv zločina: to je svakako morao biti novac. Među osumnjičenima se u jednom navratu našao Dragin nećak Vojislav Jovanović, a islednici su, uz sve raspoložive resurse, pomno proveravali svaki naredni trag. Istraga je, međutim, tapkala u mestu, sve dok se tri godine kasnije, avgusta 1936., istražitelji nisu odlučili na nesvakidašnji potez. U policijsku stanicu pozvan je gospodin po imenu Luj Rozenštajn, po zanimanju grafolog i telepata.
Nekoliko dana pre nego što joj se gubi svaki trag, Draga Mitrićević se na dvoru sastala sa kraljem Aleksandrom i direktorom banke. Razlog njene posete nikada nije obelodanjen, ali ono što se zna jeste da je njena ušteđevina od 3 miliona dinara neposredno pre toga ukradena.
Da li je stoga Dragino ubistvo tek puka slučajnost, budući da se dogodilo ubrzo nakon posete dvoru? I da li je, shodno tome, moglo biti počinjeno po nalogu nekih uticajnih ljudi, koji su za cilj imali da namerno ometaju istragu?
Ubica je imao dosta sreće, jer DNK analize, koje su danas nezaobilazni saveznik istražitelja 30-tih godina u Beogradu nije bilo ni u najavi. Stoga i mnoga pitanja u vezi zločina do dana današnjeg ostaju bez odgovora, ostavljajući beskrajan prostor za nagađanja i varijacije na temu.
84 godine kasnije, originalna dokumentacija i dalje se čuva u Institutu za sudsku medicinu "Dr Milovan Milovanović". Na mestu nekadašnjeg zločina, u kući gde je Draga provodila dane, danas je zgrada Poreske uprave.
Koliko je zapravo Draga bila bogata, govori i to što je u svojoj kući imala 16 štednih knjižica, koliko je banaka tada bilo u Beogradu, toliko je knjižica imala, a u njima upisani milionski iznosi. Najveći sef u Izvoznoj banci na Terazijama bio je njen.
O bogatoj starici i njenom misterioznom ubistvu Živojin Žika Petrović napisao je knjigu "Do viđenja“ koja govori o prvom najvećem nerešenom slučaju beogradske policije, ali i po tome što je to prvi slučaj kada je policija zvanično angažovala telepatu u pokušaju da pomogne.
Kurir.rs/Mondo
Preneo: R.J.
Bonus video: