Našu jučerašnju kolumnu posvećenu furtutmi oko prijema Steve Grabovca kod Mila Dodika završio sam konstatacijom da su Srbija, srpski svet i srpske zemlje došli u fazu u kojoj se pogreši i kad se ne pogreši, a da je to usko povezano sa uhodanom (viševekovnom) praksom da se, kad se pogreši, smatra da se nije pogrešilo.
Posmatrano iz perspektive davno preminulih dobrih običaja, Dodik je postupio u duhu starih dobrih običaja, doduše, na sebi svojstven, nezgrapan, rapaljski način, tako da me ne bi začudilo da se tokom razgovora s Grabovcem „češao po guzičetini“, što, inače, čini i na parastosima.
Inače, dobri običaj ukazivanja državničke pažnje istaknutim umetnicima nikada nije „zaživeo“ u Srbiji i seriji posleratnih Jugoslavija u kojima se Srbija krila od same sebe. U monarhiji je stvar stajala nešto drugačije. Kralj Aleksandar je, recimo, visoko uvažavao i (nagrađivao) Ivana Meštrovića, ali samo zato što je meštar Ivo bio glavni izvođač radova na kraljevom projektu konstrukcije vidovdanske ikonografije jugoslovenstva. Kralj u toj stvari nije pogrešio naprosto zato što je Meštrović bio genijalni vajar, čija su ideološki intonirana dela uveliko nadživela i vidovdansku i socijalističku Jugoslaviju, a ima nade da će Meštrovićev Njegošev mauzolej preživeti i Joanikija i njegove talibane.
Kad je ono Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, Tito se dugo opirao ideji da mu priredi prijem. Kao svršenom daku moskovskog hotela Lux, Andrić mu nije bio po volji ni politički ni poetički. Osim toga, bio je kivan što Nobela nije dobio njegov intimus Krleža (što bi takođe bio bingo). Svejedno, da ne bi pukla bruka po svetu, preko volje je primio Andrića i saglasno izveštajima očevidaca obojici je bilo vrlo neprijatno.
To je tome oduvek tako: bliski susreti političara i umetnika uvek završavaju tako što umetnicima bude neprijatno, a političare zaboli qwrz jer nemaju obraza. Moj lični stav (a i savet mladim piscima) jeste sledeći: ne prihvatajte nikakvu državnu pažnju ili političarsku pomoć. Jer se i ta pažnja obrni-okreni - makar bila iz najboljih pobuda, što nikad nije slučaj - pokaže kao mito. Hteo ne hteo, umetnik oseća dug prema političaru koji ga pomazi po glavi.
Grabovac je zasluženo dobio NIN-ovu nagradu, mada osnovano sumnjam da je „Poslije zabave“ bolji od Matijevićevog „Pakraca“ - zadugo neće biti boljeg romana - ali Matijević je dobio Beogradskog pobednika, pa je sasvim u redu što je NIN-a dobio Grabovac. Dobio je, dakle, NIN-ovu nagradu i ne vidim nijedan razlog zbog kog bi mu qwrza trebala Dodikova nagradna kazna. Iako Grabovac tvrdi da mu „nije namera da se bavi politikom“, neće biti da je toliko politički neobavešten, a da ne predvidi kakve će reakcije izazvati njegov odlazak u Milov prezidencijalni konak.
Ima bolećivih dušica koje kažu da mi „ne znamo kako je u RS“, da pojma nemamo da se tamo „Dodikovi pozivi ne odbijaju“, što je verovatno tako, ali to je samo zato što tamošnji žitelji nemaju - ili ne žele da imaju - muda da odbiju Milov poziv. Uvek se, uostalom, možete izviniti teškim nazebom.