Odavno nije bilo rubrike Gde su, šta rade, šta sanjaju, šta im se događa, pa se baš zgodno namestilo da vidimo gde je Slobodan Antonić - zvezda NSPM, stalni saradnik RT Balkana i Kusturičinog fanzina Iskra - šta radi, šta sanja i šta mu se događa.
Gde je tačno, ne zna se. I dobro je što se ne zna, ali je, ka i vazda, na poslu cinkarenja osoba koje reč „srpski“ ne mogu da upotrebe ni u kakvom „pozitivnom“, čak ni u „neutralnom“ kontekstu, koje se preznojavaju kad treba da kažu „srpski jezik“ ili „srpsko društvo“, ali im je kao dobar dan da kažu „srpski fašizam“.
Na Antonićevom spisku (ako mu se posreći za odstrel) na prvom mestu su Latinka Perović i Radomir Konstantinović, ali - kako ćemo videti - Antonić otkriva i podosta mlađih, još aktivnih antisrpskih snaga.
Mlađi naraštaji znaju Antonića kao uzornog srpskog nacionalistu, ali moja neznatnost ga dobro pamti kao zadrtog komunističkog aparatčika, komitetskog famulusa u Savezu omladine, koji je davao sve od sebe - i delimično uspevao u tome - da se uvuče u dupe Mire Marković, koje je, opet, bilo prečica za napredovanje u partijskoj nomenklaturi.
Pamtim ga, nadalje, kao jednog od koautora na poslu pisanja Analize ideološke orijentacije časopisa Vidici - urađenog po nalogu Mire Marković - koja je nekim od koautora ispootvarala unosna partijska vrata. Avaj, ne i Antoniću. Partijska guzica je odbacila Antonićev organizam. Ili će pre biti obratno: partijski organizam je odbacio guzicu.
Pekić je u nekom od dnevnika (ili pisama, ne sećam se) pisao o zadrtim komunistima kojima marksizam sprži matičnu ploču, a koji - kad nastane druga ideološka sudija i kad okrenu ćurak naopako i prigrle novu ideologiju dana - nastavljaju da razmišljaju marksistički.
Oni promućurniji i veštiji, Dobrica Ćosić na primer, naprave sjajnu karijeru i u novoj - u datom slučaju nacionalističkoj ideologiji - i naprave veća sranja nego u prethodnoj, komunističkoj. Oni pak skudoumniji - u datom slučaj Antonić - i u novoj ideologiji ostaju famulusi i komitetske pošušnjare i seruckaju po dvorištu kao što su seruckali i u prethodnom ideološkom životu. Ali tako to ide u životu, ideologije su nekom majke, a nekom maćehe.
Antonić je naročito kivan na sledeće persone dramatis: Žene u crnom, Kišjuhasa, Filipa Davida, Bešlina, Prokića, koji se zalažu za realističan pristup problemu Kosova i optužuju Srbiju za prisustvo elemenata fašizma, ali moju neznatnost, koja govori to isto, nikada ne pominje, pretpostavljam zato što je s te strane nekoliko puta žestoko dobio po pičci, što ne znači da još jednom neće dobiti po pičci.
Elemenata fašizma, dakle užegle malograđanštine, ima u svim evropskim društvima - i ima ih sve više - ali, da bih umirio javnost, reći ću da je Srbija poslednja zemlja u kojoj je moguć uspon ove ideologije. Osim osnovnog elementa - malograđanštine - za uspon fašizma je potrebno još elemenata: perfektna organizacija, slepa poslušnost, čvrstina naopakih uverenja i spremnost da se pogine za ideju. E sad, ako mi neko nađe deset osoba koje zadovoljavaju te kriterijume, spreman sam da se i ja učlanim u srbski Szhutzstaffel.