Na dijagnozu "produženog kovida", jedna Beograđanka čekala je dugo, jer sistemska pomoć i podrška pacijentima sličnim njoj, u Srbiji ne postoji. A posledice po njihovo zdravlje mogu biti, i najčešće su trajne.
Pre četiri godine, Katarina je završila fakultet i počela da radi. Ubrzo se, kao i mnogi, zarazila koronavirusom
i preležala ga. Simptome je, međutim, i dalje osećala.
- Najgori dan u tom periodu je izgledao tako da noću ne možete da spavate od bolova, a onda ujutru zaspite i prespavate narednih 48 sati. Kao da ste, praktično, umrli - navodi Katarina Marinković za N1.
Nerazumevanje
Pomoć je tražila u gotovo svim zdravstvenim ustanovama, pa i u onim označenim kao "long-covid centar", ali nailazila je samo na nerazumavanje.
- Doktorka Hitnog prijema u Bežanijskoj kosi, kada sam joj sve to ispričala, saslušala me je i pitala me - da li imam momka, aludirajući na to da je možda sve to hormonski i da se ja šetam sa njim, provodim zajedničko vreme, kako će meni to, sigurno, nestati - priča.
Ali, nije prestajalo. Zbog čestih odsustvovanja, a bez dijagnoze, ostala je bez posla. Okolina je postala sumnjičava, porodica ju je podržala.
- Doduše, bilo je momenata kada su sa mnom odlazili kod lekara i bili ubeđivani u tu priču da će to proći, i govorili su mi, proći će, nije to tako strašno, iako su videli, praktično, moj invaliditet - navodi.
Posle višemesečne potrage za odgovorom na pitanje - šta joj je, dobila ga je na beogradskom Institutu "Dedinje".
- Ovo je moja terapija za produženi kovid - navodi pokazujući pun frižider lekova, čajeva i suplemenata.
Najmanje 65 miliona ljudi na svetu živi sa posledicama kovida, a procene EU su da oko 30 odsto pacijenata, posle korone, pati od sindroma hroničnog umora koji je dijagnostikovan i Katarini.
Bez energije
- Pacijenti koji imaju ovaj sindrom se osećaju, nezavisno od toga da li se bave fizičkom ili psihičkom ili bilo kakvom aktivnošću, da su bez energije, da sve poslove obavljaju sa manje elana i zadovoljstva - objašnjava Ranko Raičević, neurolog.
Sindrom hroničnog umora, u Srbiji, tretiraju neurolozi, u ustanovama tercijarne zdravstvene zaštite. Kao vrsti produženog kovida, u svetu, ovoj bolesti posvećuju posebnu pažnju.
- U ostalim zemljama iskustva su različita, od onih koje imaju klinike posvećene samom sindromu, do onih koji na sindrom gledaju kao na psihosomatsko oboljenje, kao što je, recimo, Litvanija - prenosi Ina Ignjatović iz Udruženja obolelih od sindroma hroničnog umora i krize svesti.
Pošto se specijalizovani centri za lečenje produženog kovida u Srbiji nisu pokazali efikasnim, pacijenti su, prema vlastitim rečima, uglavnom prepušteni samima sebi, odnosno grupama na društvenim mrežama - odakle je, po dijagnozu, krenula i Katarina.
Kurir.rs/ N1/ Preneo: S.Đ.
Bonus video: