KAO BEBA JE BEŽAO OD USTAŠA, PA POSTAO LEGENDA ČAČANSKE KOŠARKE: Čudesna životna priča velikana sa Morave
Čačak je odavno stekao kultni status u srpskoj košarci. Poznato je da su neka od najvećih košarkaških imena stasala u gradu na Moravi poput Radmila Mišovića, Dragana Kićanovića, Željka Obradovića, Uroša Tripkovića, Marka Marinovića, Aleksu Avramovića...
Istoričar Miloš Timotijević veliki je zaljubljenik u sport, posebno košarku. Tako je ovaj naučni radnik iz Čačka nedavno napisao izuzetan tekst o jednom čuvenom košarkašu iz ovog grada za koga zna mali broj ljudi u Srbiji.
- Moderno doba donelo je profesionalizaciju i specijalizaciju sportista, koji se od rane mladosti posvećuju samo jednoj disciplini koja postaje njihovo osnovno zanimanje - piše Miloš Timotijević na svojoj Fejsbuk stranici.
"Nekadašnji košarkaši Čačka imali su sasvim drugačiju igračku i profesionalnu karijeru. Bavili su se sa po nekoliko sportova, sticali srednje, više i visoko obrazovanje, ostvarivali profesionalnu karijeru i vodili intenzivan društveni život. Jedan od takvih ličnosti je i Stojan Kačar.
Kačari potiču iz mesta Strmen kod Siska (Republika Hrvatska) i slave Svetog Ignjatija Bogonosca. Milan Kačar (1897–1967) je kao austrougarski vojnik prebegao na srpsku stranu posle bitke na Ceru 1914. i zauvek ostao u Srbiji. Rodno mesto Strmen teško je stradalo u Drugom svetskom ratu, a tamošnji Srbi doživeli su genocid u obližnjem ustaškom logoru Jasenovac.
Milan je kao državni poreski službenik posle Prvog svetskog rata radio na području Makedonije. Tu je upoznao Emiliju Konstantinicu (1912–1974) iz Kruševa, čiji je otac Hristo bio Cincarin, a majka Mari Grkinja. Milan i Emilija venčali su se u Prilepu, a ćerka Radmila (1936–2017) rođena im je u Bitolju. Ona je postala ekonomista i predavala je knjigovodstvo u Ekonomskoj školi u Čačku. Udala se u porodicu Stojiljković i bavila se atletikom (skok uvis).
Stojan Kačar rođen je 8. maja 1941. u Foči, gde mu je otac tada radio kao državni službenik. Svega dvadeset dana po njegovom rođenju morali su da pobegnu u Srbiju zbog progona ustaša i nastanili su se u Čačku, gde je Stojan završio osnovnu i srednju Šumarsku školu, potom i Višu voćarsku, a zatim Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Otac mu je posle Drugog svetskog rata radio u Čačku, gde je bio šef u Upravi prihoda.
Kao i većina Palilulaca iz Čačka i Stojan Kačar voleo je druženje i sport. Već u osnovnoj školi počeo je da se bavi gimnastikom. Vežbali su u Sokolani. Leti je sa drugovima nosio džakove sa brašnom u čačanskom preduzeću Žitopromet i tako zarađivao za džeparac. Kao gimnastičar vežbao je na „konju” i bio deo reprezentacije Jugoslavije koja je 1957. učestvovala na „Spartakijadi” u Istočnom Berlinu. Bavio se atletikom i kao sestra Radmila skakao je uvis.
Košarku je počeo da aktivno igra 1959. na poziv trenera Borca Bola Denića, koji je zimi svoje igrače trenirao u čačanskoj Sokolani. U Borcu je igrao četiri sezone (1959–1962) u vreme kada je klub imao nekoliko neuspešnih pokušaja da se kvalifikuje u Prvu jugoslovensku ligu.
Potom je za vreme studija igrao u OKK Beogradu (1962). Ekipu, u kojoj je prva zvezda bio Radivoje Korać, napustio je jer su ga zamenili neposredno pred jednu utakmicu na turniru u Vijaređu u Italiji. Seo je u voz bez karte, novca i pasoša i uz mnogo sreće doputovao do Beograda.
Zatim je igrao odbojku za Jedinstvo iz Stare Pazove (1964), da bi sledeće dve sezone proveo u JNA u Karlovcu, gde je bio instruktor skijanja i takmičio se u vojničkom višeboju. Po okončanju služenja vojnog roka vratio se u Beograd i zaposlio u Institutu za zaštitu zemljišta na Topčideru i upisao postdiplomske studije.
Na poziv košarkaša iz Čačka dolazi u KK Železničar u kome igra pet sezona (1967–1971). Bilo je to vreme kada su svoje karijere završavali Miodrag Marjanović i Tomislav Đelošević Ćamila, a započinjao Dragan Kićanović. Železničar je tada uspeo da se kvalifikuje za Drugu saveznu košarkašku ligu. U to vreme nije se moglo živeti samo od sporta, tako da je Kačar po dolasku iz Beograda u Čačak 1967. najpre radio kao novinar-reporter u Radio Čačku (emisije o selu), potom u PIK Čačku, gde je od 1968. postao tehnički direktor hidrosistema za navodnjavanje.
Vozio je i motor, ne samo zbog sporta, već i prirode posla. Posle jednog pada slomio je nogu, tako da je 1971. prekinuo aktivno igranje košarkom. Međutim, i posle završetka igračke karijere ostao je vezan za košarku i čačanske klubove. Tako je 1984. bio na čelu Stručnog štaba Borca. Kačar je najveći deo života proveo u Čačku, u kome su pedesetih i šezdesetih godina pored košarkaških utakmica glavna zabava bile igranke, posebno one na „Želovom” terenu. Svirala se zabavna muzika, a Stojan je umeo da svira i bubnjeve. Na jednoj zabavi je upoznao i svoju buduću suprugu Milenu Glintić (1941). Ona je završila Medicinski fakultet, specijalizovala pedijatriju i bila načelnik Dečjeg dispanzera u Čačku.
Stojan i Milena Kačar dobili su dve ćerke. Aleksandra (1968) se u mladosti bavila karateom, završila je Medicinski fakultet, specijalizovala neurofiziologiju i radi na Neurološkoj klinici u Beogradu. Predsednica je Udruženja za kliničku neurofiziologiju Srbije. Ima ćerku Sofiju. Katarina Kačar (1973) u mladosti se bavila košarkom u Železničaru, završila je medicinu, specijalizovala neuroradiologiju, radila u mnogim beogradskim klinikama i objavila niz naučnih radova. Trenutno radi u Kuvajtu.
Stojan Kačar preminuo je u Beogradu 28. januara 2024. godine.
Kurir sport / Fejsbuk Miloš Timotijević