U Višem sudu u Beogradu danas je Dane Dukić, otac devojčice Adriane koja je ubijena 3. maja u OŠ Vladislav Ribnikar, svedočio po tužbi koju je podneo zajedno sa svojom decom i suprugom, te ispričao kako su izgledali njihovi poslednji dani s najstarijom ćerkom.
- Mi smo se sa troje dece preselili iz Francuske u Srbiju u vreme korone 2020. godine. Naše porodice su odavde. Bili smo stranci tamo, ali i ovde kad dođemo. Želeli smo da počnemo da živimo ovde kako bismo se što više posvetili njima. Tamo smo radili mnogo, život je brz. Nisam hteo da ih pustim same ni u školu, mislili smo da je mnogo manje bezbedno nego ovde - počinje neutešni otac i kroz suze dodaje:
- Hteli smo prvo da dođemo na godinu dana da vidimo kako će da ide. Prvo smo ih upisali u privatnu školu, ali nisu se lepo uklopili, deca su valjda drugačija, a onda već sledeće u Ribnikar. Adriana je bila presrećna, Angelina (Aćimović, ubijena devojčica) joj je bila najbolja drugarica.
Na svaki pomen svoje ćerkice Dukić je zastao sa izlaganjem, da obriše suze.
- Ja sam ih svaki dan vozio u školu na putu do posla. Kad nisam mogao ja, Adriana je vodila brata i sestru u školu. To je dete kome ništa niste morali da govorite. Svaki dan sam se bogu zahvaljivao što ih imam, što smo tu. Nikada nisu imali problema u školi do tog dana. Sa Adrianom sam imao poseban odnos, govorila mi je “Tata, nemaš mamu i tatu, ali ja sam tu. Ne znam kako živiš bez njih, jer ja bez vas ne mogu”.
Bonus video: