Beogradske ulice čuvaju mnoge ljubavne priče, ali jedna priča o zabranjenoj ljubavi ostala je zabeležena kao "beogradska verzija Romea i Julije". S tim što se ovde glavni akteri zovu Zagla i Badža.
Reč je o najstarijoj zapisanoj ljubavnoj priči Beograda, koja potiče s početka 19. veka. O njoj je pisao Marinko Paunović u svojoj knjizi „Beograd večiti grad“, i Branislav Nušić, koji ju je zapravo i uporedio sa „Romeom i Julijom“.
„Drugačije je to, kada se u jednoj romantičarskoj istoriji stavi naslov „Romeo i Julija“. To nekako i ide. Ali kad se u jednoj nežnoj ljubavi Romeo zove Zagla, a Julija Badža, onda to odista i ne izgleda nimalo poetično…“, konstatuje Nušić.
Ipak, to ne umanjuje atraktivnost ove priče.
Đorđe Zagla je bio Makedonac, koji u Beograd dolazi u vreme Prvog srpskog ustanka. Kažu da je bio hrabar i veliki junak. Badža je bila mlada bula, udata za dosta starijeg Turčina. Živela je negde na Dorćolu, zarobljena u kući s visokom ogradom i s rešetkama na prozorima. Niko nije mogao do nje.
„Kada je nastupilo nešto malo privremenog mira između Srba i Turaka, te je Zagla mogao obesiti svoj jatagan o pojas, a Badža smela slobodnije proviriti kroz prozorske kaveze, sreli su se jednom njihovi pogledi, a zatim su se ti pogledi i češće sretali. Iz pogleda se izrodila ljubav, silna i strasna, onakva kakvom su bili zadojeni dvoje mladih iz Verone. Oni su pogledima i osmehom izjavili jedno drugom ljubav, ali im je valjalo to i realizovati“, pripoveda Paunović.
Međutim, to je delovalo nemoguće. Nisu znali da pišu, nisu mogli da se sastanu, a nisu smeli ni da uključe nekog posrednika – zabranjena ljubav je u startu bila osuđena na propast.
„I tada Zagli dođe na misao na koju možda nijedan ljubavnik do danas nije došao niti će doći. Svoje kučence, koje je neobično voleo, nauči da ide u avliju Badžinu“.
Kučence je postalo „posrednik“, a umesto nežnih reči u pismima – koristili su govor cveća. Zagla bi vezao krpicu oko vrata kučetu, za nju cvet s određenim značenjem, i poslao ga Badži. Ona bi mu isto tako odgovarala….
Legenda kaže da joj je prvo poslao struk karanfila, što po haremskom rečniku znači: „Znaj da si u mome srcu“. Ona mu je odgovorila stručkom nane, što kazuje: „Davno na tebe mislim“.
Paunović dalje beleži kako se ta neobična komunikacija dalje odvijala.
„…On njoj zatim pošalje stručak bosiljka, a bosiljak znači: „Ti si moja, ti si samo moja!“.
… A ona njemu neven, a neven će reći: „I ti si moj dragi!“
Tako je Zaglino kučence, podmićeno darovima, odano nosilo poštu i rasplamsavalo ljubavni razgovor između dvoje zaljubljenih, da bi sve dobilo šire i ozbiljne razmere, kada je Zagla jednog dana zamotao u krpče komadić kreča. To je značilo – „Il’ me ljubi, il’ me se okani“.
Badža je na to odgovorila tako što mu je poslala nekoliko pramenova svoje kose. Taj odgovor je značio „Uzmi me na svoje grudi i bežimo!“.
Na kraju mu je poslala zrno pasulja, a to je značilo da je dobrodošao u njenu sobu te noći. Od te noći su se, tvrdi pripovedač, usmeno sporazumevali…
Nažalost, nije poznato kako se priča završava, ali – možemo da zamišljamo neki srećan kraj.
(Kurir.rs/Nova/T.J.)
Bonus video: