Ugledni francuski časopis „Ekspres“ (L'Express ) otkrio je da je njihov istaknuti bivši urednik, Filip Grombah, špijunirao za Sovjetski Savez 35 godina, prenosi Bi-Bi-Si.
Grombah je decenijama bio izuzetno dobro uključen u francusko visoko društvo. U bliske prijatelje je računao predsednike, glumce i književne velikane. Bio je legendarna ličnost u novinarstvu koja je oblikovala uređivački pravac jednog od najuspešnijih francuskih časopisa. Kada je umro 2003. godine, ministar kulture Žan-Žak Alijagon rekao je da je Grombah bio „jedna od najupečatljivijih i najpoštovanijih ličnosti u francuskim medijima".
Ali on je bio i „Brok“, špijun ruske obaveštajne agencije KGB.
Opsežni dokazi o Grombahovom dvostrukom životu mogu se naći u takozvanim Mitrokinovim arhivama – nazvanim po sovjetskom majoru koji je prokrijumčario hiljade stranica dokumenata iz sovjetskih arhiva i predao ih Britaniji 1992. Kasnije su ih Kristofer Endrju i sam Vasilij Mitrokin sabrali u knjigu.
Među hiljadama stranica dokumenata nalaze se profili koji ocrtavaju karakteristike Zapadnjaka koji su špijunirali za Sovjetski Savez.
Pre nekoliko meseci, Etjena Žirara, urednika u Ekspresu i koautora Grombahove biografije, prijatelj je obavestio da je poznanik koji je istraživao Mitrokinove dosijee naišao na pominjanje Ekspresa. U dokumentima je pisalo da je agent kodnog imena Brok radio za KGB – i naveli biografske detalje koji su odgovarali Grombahovim.
To je odmah pobudilo Žirarovu radoznalost.
„Počeo sam da kopam po tome i pronašao Grombahovo ime napisano na ruskom jeziku i neke fotografije“, rekao je Žirar za Bi-Bi-Si. „A onda su stvari postale mnogo ozbiljnije. Stupio sam u kontakt sa francuskom tajnom službom da potvrdim da je Brok zaista Grombah – i klupko je počelo da se odmotava.“
Rođen u Parizu 1924. u jevrejskoj porodici, Grombah je pobegao iz Francuske sa svojom majkom i braćom i sestrama 1940. godine, kada je nacistička Nemačka izvršila invaziju i maršal Filip Peten preuzeo vlast u Višiju sa kolaboracionističkim režimom. Grombah se skoro odmah pridružio američkoj vojsci i borio se zajedno sa pokretom otpora u Alžiru 1943. Posle rata pridružio se novinskoj agenciji AFP – ali je ubrzo dao ostavku u znak protesta zbog postupaka francuske vlade u ratu u Indokini.
Godine 1954. Grombaha je za rad u Ekspresu angažovao osnivač lista, Žan-Žak Servon-Šreber.
Od tada pa nadalje, Grombah je počeo da se druži sa nekim od najistaknutijih francuskih ličnosti 20. veka.
Pomogao je rehabilitaciji reputacije tadašnjeg senatora – i budućeg predsednika – Fransoa Miterana kada je optužen za insceniranje lažnog atentata 1960. Bio je blizak moćnom Servon-Šreberu, predsedniku Valeri Žiskaru D'Estenu i istaknutom državniku Pjeru Mendesu Fransu, između ostalih. Glumci Alen Delon i Izabel Ađani bili su gosti na njegovom venčanju 1980. godine, na kome su spisateljica Fransoaz Sagan i Pjer Berže, suosnivač Iv Sen Lorana, bili kumovi.
A Grombah je sve vreme bio špijun.
Neki bi njegovu odluku da špijunira za Sovjetski Savez mogli posmatrati kao romantičnu priču o lojalnosti omraženom režimu. Ali sam Mitrokin je spekulisao da je, iako je verovatno ideologija ta koja je prvobitno privukla Grombaha u KGB, nakon samo nekoliko godina njegovi razlozi da ostane špijun imali manje veze sa željom da pomogne širenju komunizma u Evropi, a više sa željom da zaradi dovoljno novca za kupovinu stana u Parizu.
Finansijski podsticaji su svakako bili privlačni. Prema Mitrokinovim dosijeima, samo između 1976. i 1978. Grombah je dobio sumu ekvivalentnu današnjoj od 250.000 evra za svoje usluge KGB-u. U tri druga navrata tokom 1970-ih, dobio je dodatni bonus jer je bio jedan od 13 najboljih sovjetskih špijuna u Francuskoj.
Ipak, nejasno je koje je misije tačno obavio. Mitrokinovi dosijei pokazuju da mu je tokom predsedničkih izbora 1974. KGB dao izmišljene dosijee koji su imali za cilj da stvore tenzije između desničarskih predsedničkih kandidata. Iako Ekspres citira dokumente koji govore da je Grombahu poverena misija „rešavanja delikatnih pitanja” i „veze sa predstavnicima i liderima političkih partija i grupa”, malo je drugih konkretnih primera da je Grombah aktivno pomagao SSSR.
Možda je to razlog zašto je KGB početkom 1980-ih prekinuo veze s njim. Prema knjizi dosijea Mitrokina, agenti KGB-a u Parizu smatrali su Grombaha „neiskrenim“ i smatrali su da je preuveličao svoje sposobnosti prikupljanja informacija i vrednost svoje obaveštajne službe.
Otpušten je 1981. godine.
Nikada nećemo saznati da li je Grombahu laknulo što više nema njegovog dvostrukog života ili kako se osećao zbog godina službe u KGB-u.
Da li zbog stida ili zbog dugotrajnog osećaja lojalnosti, odbio je jedini poznati pokušaj novinara Tijerija Voltona iz 2000. da sazna više o godinama koje je proveo kao špijun. U početku se činilo da Grombah indirektno priznaje svoju prošlost, ali se kasnije povukao i zapretio da će tužiti Voltona ako nastavi sa knjigom onako kako je planirao.
Volton je odustao od projekta, ali izgleda da je incident izazvao u Grombahu želju da priča o svom iskustvu.
Njegova udovica Nikol je nedavno rekla za Ekspres da joj je, ubrzo nakon posete Voltonu, njen pokojni muž rekao istinu. „Objasnio mi je da je radio za KGB pre nego što smo se venčali“, rekla je ona za magazin. Dodala je i kako je pomenuo da je bio „revoltiran“ rasizmom kojem je svedočio u Teksasu dok je bio u američkoj vojsci, i da ga je to navelo da umesto toga traži saradnju sa SSSR-om. „Odmah je dodao da je hteo da prestane skoro odmah, ali da su mu pretili", rekla je Nikol za Ekspres.
Žirar kaže da nije imao problema da otkrije istinu o svom bivšem glavnom uredniku.
„Definitivno sam imao osećaj da radim svoj posao. Na nama je da sprovedemo istragu, jer se to nas tiče – čak i ako to znači otkrivanje neprijatnih istina", rekao je novinar.
Pisanje knjige je trajalo tri meseca, ali se isplatilo. Skoro svaki medij u Francuskoj pokupio je tu priču – verovatno zato što se mnogi još uvek sećaju Grombaha kao izuzetne ličnosti koja je decenijama dominirala francuskim medijskim pejzažom.
Neki će možda biti u iskušenju da obrišu prašinu sa svojih starih primeraka Ekspresa iz Grombahovih godina u potrazi za tajnim prosovjetskim porukama. Ali malo je verovatno da će nešto pronaći. Tokom 1950-ih, pod Grombahovim prvim mandatom na mestu glavnog urednika, Ekspres je naginjao ka levici, a da nikada nije podržao komunizam; 1970-ih, kada je Grombah ponovo bio na čelu, Ekspres se preselio u odlučno umereni, liberalni, centristički prostor.
Kako se ističe u izveštaju Ekspresa, Grombahov zadatak kao špijun nikada nije bio da širi propagandu.
„Pazio je da svoj špijunski rad odvoji od svog rada kao urednika časopisa“, naglašava Žirar. „Ali upravo zbog toga je sve funkcionisalo. KGB je želeo da se drži svog krila centrističkih buržuja kako bi nastavio da se kreće ispod radara.“
„To je bilo u potpunosti u duhu KGB-a. Bio je to pametan potez. I uspeo je.“
Kurir.rs/BBC