Nije dovoljno reći da je naš državni praznik Sretenje veliki dan za Srbiju. To je veliki dan za čitav svet. Nastojaću da pokažem kako nisam od onih koji pevaju pesmicu „Niko nema šta Srbin imade“, već da je to neočekivana istina.
Srpski narod se uspešno oslobodio revolucijom koja je otpočela 1804. godine. To je bio prvi put da se jedan mali evropski narod oslobodi vlasti velike carevine sam samcit. Grci su formalno ranije stekli nezavisnost, 1830. godine, ali su iza njih stajale sve evropske sile. Holandija se ranije izborila za nezavisnost od Španije u više od veka dugom ratu, ali je tada bila finansijski najmoćnija zemlja Starog kontinenta.
Često se govori da je Sretenjski ustav bio najslobodoumniji ustav istočno od Rajne. To zvuči kao fraza, ali je taj ustav zaista uveo slobode i prava veće nego u daleko razvijenijim zemljama kao što je Austrija. Oni koji stalno omalovažavaju našu Srbijicu, istaći će kako je Sretenjski ustav važio samo 55 dana. Ali ostao je njegov duh, a Srbija će, i pored povremenih zastoja, ostati zemlja slobodnih i jednakih ljudi.
U pomenutoj Austriji, tada je još uvek postojala zavisnost seljaka od plemića. U Rusiji su se kmetovi kupovali i prodavali kao robovi, što znamo iz Gogoljevih „Mrtvih duša“. A Srbi su samostalni vlasnici svoje zemlje, koji po Miloševim zakonima ne mogu postati bezemljaši, niti beskućnici. U sledećem naraštaju će postati ravnopravni građani, s pravom glasa većim nego u Habzburškoj monarhiji.
A sve je to počelo iz dubokog minusa. Dahije, odmetnici od sultana, započeli su uništavanje srpske elite Sečom knezova. Preživeli su se okupili u Marićevića jaruzi da se dogovore kako da opstanu. Za godinu ili dve, ta grupa progonjenih ljudi će postati rukovodstvo zemlje koja se ne plaši da se usprotivi ne više odmetnicima dahijama, već moćnim sultanovim vojskama. Do te mere su postali samopouzdani, da su zahtevali punu nezavisnost, a ne samo autonomiju. Kao što biva s malim narodima, globalna oluja je potopila naš brod, da parafraziramo stih iz himne.
Napoleonov napad na Rusiju doveo je do povlačenja Rusa i ogromna otomanska vojska je pregazila Srbiju. Te 1813. godine, činilo se da je Srbija nestala s mape. A onda je 1815. godine naša lađa opet izronila iz dubine i zaplovila u bolju budućnost. Tokom celog veka, naša mala zemlja, pesma i buna među narodima, što bi rekao Oskar Davičo, bivala je sve bogatija, kulturnija, sve veća i naseljenija.
U narednih stotinak godina pre 1912. godine, stanovništvo Srbije se uvećalo deset puta, i to bez Makedonije i Kosova. To se u isto vreme dešavalo samo u Severnoj Americi i Australiji. Irska je, recimo, izgubila četvrtinu stanovništva tokom desetak godina nakon Velike gladi 1845. godine.
Sve se preokrenulo 220 godina posle ustanka. Irska je jedna od najbogatijih zemalja na svetu. Srbija i ceo region gube stanovništvo i bez gladi. Setimo se kada nas uhvati očaj. Iz Marićevića jaruge su stvari izgledale još gore. Koje njihovo iskustvo bi moglo i nama pomoći? Reći ću samo jedno ime. Stanoje Glavaš. On je odbio da bude vođa ustanka, jer je smatrao da ima boljih. Dobro bi nam došao takav samokritičan stav i spremnost da se svoj interes poredi opštem.