Život se odvija u ciklusima i to važi podjednako za pojedinačne ljude, kao i za čitava društva, pa i za globalnu zajednicu, to jest ovaj ludi svet u kojem živimo. Postoje periodi rasta, mladosti, zrele snage, ali i starenja i neminovnog propadanja i disolucije. Ali tu nije kraj, jer je život ipak večan i neuništiv, pa kraj jednog ciklusa znači istovremeno i početak nekog novog. Sve se menja, ništa ne propada, govorio je još starorimski mudrac Vergilije.
Generacija koja trenutno živi imala je tu sreću ili nesreću da živi pri kraju jednog ciklusa sveta, te će oni mlađi dočekati kraj ovog i početak novog ciklusa koji je pred nama, a oni stariji će, nažalost, otići u nepovrat s postojećim ciklusom koji bi se mogao nazvati (neo)liberalnim. Osobine tog ciklusa su bile razgranata svetska trgovina i investicione bravure multinacionalnog kapitala, vreme nesmetanog poslovanja na svim kontinentima i kakva-takva saradnja Istoka i Zapada, Severa i Juga u proizvodnji i distribuciji dobara. Imao je ovaj liberalni ciklus svojih dobrih strana, jer je bilo vremena kad je pretakalo svima, kada je novac bio jeftin i kada su se kupovala dobra kola i još bolji stanovi. Zidalo se i gradilo, prodavalo se i skrbilo, od Dubaija do Singapura i od San Franciska do Čuhotke.
Međutim, svakoj sreći dođe kraj, pa su se naprsline u ovom sistemu osetile već u vreme svetske finansijske krize 2007/2008. godine, kad postaje jasno da je rast ograničen i da svet ulazi u specifičnu fazu sažimanja i zatvaranja, najpre u geoekonomske, pa potom i u geopolitičke blokove. Polako kreću i razni ratovi i revolucije, Sirije i Libije, Osetije i Ukrajine, da bi to eskaliralno u našim danima, kada onaj zdravstveni lokdaun iz doba korone zamenjuje geopolitički lokdaun zatvaranja određenih geopolitičkih blokova, gde dojučerašnji ekonomski liberalizam zamenjuje današnji ekonomski protekcionizam. Svega je manje, a posve je prirodno, kada je svega manje, da se u (globalnoj) porodici ljudi svađaju i tuku i da se svako zatvara u sopstvenu sobu. I biće tako sve dok se na terenu ne definiše odnos snaga i ne vidi se koji je od tih zaključavajućih geopolitičkih blokova zapravo jači, jer ima i onih koji se trenutno drže sa strane i ne troše mnogo u toj borbi, a bez kojih „zora novog sveta“ neće moći svanuti.
Sve u svemu, pred nama je zanimljiv period, koji već osećamo u svakodnevnom životu. Na primer, cena nekretnina je stala da raste, trenutno je na tržištu nekretnina period stagnacije i pitanje od milion dolara je da li će cene nekretnina početi da padaju. To opet zavisi od milion globalnih faktora, a pre svega od toga da li će se postojeći svetski sukobi pojačati i dodatno rasplamsati, što čitav svet uvodi u rizik od globalne recesije, jer je svetska privreda već dobrano usporila usled ovih „porodičnih“ disputa u globalnoj zajednici. Ili će globalne elite, koje na sreću usled sveg ovog svetskog haosa ipak komuniciraju i razmenjuju papire i predloge, naći recept da kraj ovog i početak sledećeg istorijskog ciklusa ipak ne bude toliko drastičan kao što je to bio slučaj sa dva svetska rata u 20. veku, kada su se takođe „lomili“ ciklusi.
Do tada nam ostaje da budemo u sopstvenim životima najbolji što možemo, što vredi i za pojedinačne ljude, ali i za razna društva i države, jer ovo nije vreme za lakovernost i sulude lupinge, već za mudrost i pažljivo praćenje dubokih strateških tokova „globalne zajednice“, od kojih sve zavisi.