Smrt Alekseja Navaljnog 16. februara ove godine predstavlja nastavak niza političkih ubistava i misterioznih smrti opozicionih lidera u Rusiji. Otkako je Vladimir Vladimirovič Putin došao na vlast 1999. godine, više od 20 protivnika njegovog režima ubijeno je ili je stradalo pod misterioznim okolnostima. Neki od ubijenih istraživali su zločine ruskih obaveštajnih službi, dok su neki kritikovali njegovu politiku na unutrašnjem planu, ili prema Ukrajini, Gruziji ili Čečeniji. Načini na koje su ubijeni variraju od trovanja, pada kroz prozor do krajnje sumnjivih avionskih ili saobraćajnih nesreća. Samo nekoliko nedelja pre fiktivnih izbora, koji imaju isključivi cilj da rezultiraju imenovanjem Vladimira Putina za peti mandat kao predsednika Rusije, smrt Navaljnog nagoveštava sumornu postizbornu budućnost za Rusiju, Ukrajinu i svet.
Unutar Rusije, Navaljni će biti nenadoknadiv u svojoj sposobnosti da se poveže, da šarmira i okupi ljude. S većinom njegovih saveznika sada u egzilu, i sa čvršćim stiskom Kremlja nad digitalnim javnim prostorom nego ikada pre, putevi kojima je Navaljni stizao do srca i umova mladih ljudi brzo nestaju. Teško je videti odakle bi se mogao pojaviti njegov naslednik. Tako ruska opozicija nema vođu, nema centralnu tačku oko koje bi se ujedinila, nema lice koje bi je predstavljalo, nema glas koji bi govorio u njeno ime. Ovaj mračan tok događaja nije samo tragedija za Rusiju; to je jeziv signal zagovornicima liberalne demokratije svuda. Često se kaže da nada sija najsjajnije u najmračnijim vremenima, sugerišući da je promena nabolje često nadohvat ruke. Ipak, u kontekstu trenutnog stanja u Rusiji, takav optimizam deluje apsolutno pogrešno. Smrt Navaljnog šalje glasnu i jasnu poruku budućoj opoziciji kao i intelektualnim elitama: disidentstvo više nije opcija u Putinovoj Rusiji. Rusija danas je zemlja u kojoj čak i polaganje cveća kao memorijal donosi pretnju hapšenja. Navaljni je bio poslednji izvor neizvesnosti za već očekivanu izbornu pobedu. Na unutrašnjem planu, Putin deluje nezaustavljivo. On je vrhovni vladar. Postupa nekažnjeno. Njegova reč je svetinja. Ne suočava se s posledicama svojih dela. Međutim, ova priča ne drži potpuno vodu. Pobeda na izborima nad ubijenim protivnikom ne prikazuje baš Putina kao lika neprikosnovene snage.
Postavlja se pitanje: zašto ciljati na Navaljnog sada? On je poznata figura više od decenije, i Putin je efikasno neutralisao prethodne napade Navaljnog, kao onda kad mu je 2018. godine zabranio da se kandiduje na predsedničkim izborima. Dok je bio u sibirskom gulagu, njegov potencijal da ozbiljno ugrozi Putina bio je još manji. Postoji samo jedno objašnjenje - i to mračno. Istraživanja političkih nauka pokazuju da su vremena snage najbolja vremena za autokrate da se zaštite od budućih političkih pretnji. Kad se pretnja pojavi, može biti prekasno za konsolidaciju moći. Putin je trenutno u poziciji moći, i on zna da je ovo njegovo vreme da pripremi teren za veliki potez u budućnosti. On čisti teren. Zna da više nije mlad, i možda želi da se u potpunosti posveti onome što zaista želi: konačnom preuzimanju Ukrajine. Ovako strašan potez ukazuje na to da Putin nakon izbora želi da zauzme nov, politički osetljiviji kurs.