Iznad svega mi se gadi priča kako su političke stranke iskonsko zlo, pa su uvek vanstranačke ličnosti bolje za angažovanje za rad u profesionalnom smislu u državnoj upravi, jer je vanstranačka ličnost, bože moj, navodno nezavisna i neopterećena stranačkim nalozima i direktivama.
Ukoliko je to dominantno razmišljanje, a po mom dubokom uverenju to je apsolutno pogrešno rezonovanje, onda hajde da promenimo Ustav Republike Srbije i da ukinemo skroz političke stranke. Članom 5. Ustava, političke stranke su definisane kao oblik političkog organizovanja i potpuno je van pameti svakog ko je politički angažovan kroz političku stranku stalno diskriminisati kako je to vojnik partije, kako je to osoba koja neće raditi u interesu građana i države, već samo u interesu stranke, kako je nestručan i uzima mesto nekom ko je stručniji jer nije politički opredeljen.
Zbog takve kampanje koja se decenijama unazad vodi, mi smo stranačke ljude marginalizovali, ocrnili, došli smo u stadijum da je sramota da se učlaniš u stranku i da to kažeš javno, a to je duboko pogrešno i loše. Naravno, politička stranka ne sme da bude iznad države i nikako se stranački interesi ne smeju staviti iznad državnih. Baš zato i postoje izbori kako bi se građani opredelili i ukazali poverenje onoj političkoj grupaciji koja će se po njihovom mišljenju ponašati najodgovornije. E, tu sad dolazimo do ključnog momenta kada politička stranka mora da se izdigne iznad svojih sopstvenih interesa, čak nekad i da učini nešto na svoju štetu, samo da bi država išla napred. Prenoseći ovu tezu na sadašnji period, ukazaću da ponašanje čitave grupacije „Mi - glas iz naroda“ nije odgovorno, no svako ima pravo na svoj put. Ovde čak i ne možemo toliko da govorimo o političkoj organizaciji, jer ta grupacija još uvek to nije, već je tek u nekom začetku. Više je to bilo okupljanje pojedinaca, veoma često jakih individualaca intelektualaca, oko dr Branimira Nestorovića, koji je nesumnjivo nekrunisani lider te grupacije, ali svako od tih individualaca je dodatno ponešto uneo pokret. Moglo bi se reći da svako od njih pomalo stavlja i svoj lični interes, ne samo interes čitave te organizacije, iznad onog što je državni interes. Dakle, niko ne može da me ubedi da je državni interes da ponovo idemo na izbore u Beogradu, tim pre jer će se formirati vlada, očekuje nas mnogo posla, posebno oko Ekspa, imamo ozbiljne međunarodne pritiske i nacionalno jedinstvo, kao i smirivanje tenzija nam je zaista preko potrebno.
Umesto da su svi jedinstveno prihvatili da se razgovara o ulasku u beogradsku vlast, gde bi svakako neke od svojih ideja mogli da realizuju i da to prikažu kao uspeh svojim biračima, oni su se odlučili da idemo na nove izbore gledajući uskostranački da dobiju kojeg odbornika više na tim izborima. Verujem da ti ljudi nisu nerealni, te da ne očekuju da će na ponovljenim izborima imati 50 odbornika, već bi mogli da dobiju dva do tri više, pa ćemo se opet naći u sličnoj situaciji kao sada. Da li to znači da ćemo na izbore ići unedogled?