Jovan Janićijević Burduš i Velimir Bata Živojinović dva su imena koja su obeležila domaću i jugoslovensku kinematografiju. O njihovim glumačkim transformacijama pisali su svi mediji i kritičari.
Međutim, malo je poznato da su dve legende bile dobri prijatelji i da su voleli da izlaze zajedno u kafanu. Jednom prilikom otišli su u lokalnu kafanu, jer im finansijska sredstva nisu dozvoljavala da posete neku skuplju, a tamo su dobili drugačiju igranku, koja ih je skupo koštala. I to sve zbog devojke, a kako Burduš kaže, bila je jako lepa.
Od 18 časova - batine!
- U to vreme sam se uveliko družio sa Batom Živojinovićem. I zbog njegove lude glave dobio sam najveće batine u životu. Kako nismo imali mnogo para, ili smo na najjeftinije igranke. Tako smo jednon svratili u Jatagan malu, u Maleškoj ulici, gde je u jednoj baraci stajala tabla: "Od 18 časova - matine". Neko je prebrisao slovo M, i napisao B. Dakle, "Od 18 časova - batine".
Vrata baraka otvarala su se nogom, baš kao u kaubojskim filmovina, koji su tad bili u modi. Prizor je bio "divan": u jednon delu sale sedeli su roditelji koji su se na sav glas vadali čiji je sin bolji, jači, koji bolje peva, svira... A u drugom delu krkljanse. I svaki čas bi neko od kabadahija skakao na binu, otimao nikrofon i nekome pretio: "Kad se završi igranka, ću te oderem od batina!"
Bata i ja smo se šćućurili iz jednog stuba i samo posmatrali. Nisam mogao da se čudom načudim zašto najlepša Ciganka ne igra. Počne tango, ja se odvažim. Priđem i lepo zamolim za igru. Ona pristade. Ali, u pola igre, poče da se smeje i da me pita: "Pa, ti ne znaš šta će sada da bude? Šta će Vlada da ti radi". I stvarno, eto ti posle igre jednog, grmalja u pratnji nekoliko siledžija: "Pa, jesi li pitao nekoga da s njom igraš? Znaš, kad te drmnem glavom...."
I opali on mene glavom u čelo, pre nego što sam stigao da kažem piksla. Ali, oči mu odjednom dođoše u vrh nosa, pa se lepo sruši. Meni ništa! Skoče njegovi pajtaši da ga povrate k svesti - a ja na vrata.
Međutim, Bata se zacenio od smeha, da nije mogao ni da mrdne. Tako se smejao, da to i na mene pređe. Suze su nam curile! Nismo mogli da se branimo kad Jataganci navališe. Oplavili su nas da smo izgledali kao dve velike šljive - ispričao je Bruduš u intervjuu, koji je dao RTV Reviji 1972. godine.
Pravac na pijacu
Kako se mladost povezuje sa ludošću, legendarni glumci imali su još anegdota, koje je Burduš podelio u pomenutom intervjuu.
- Moj veliki drugar bio je pokojni pesnik Branko Miljković. I jedne lude noći, u letnju zoru, on, Bata Živojinović i ja, izlazimo iz kafane "Žagubica" kod Vukovog spomenika. Odjednom - petlovi poje. Otkud oni usred grada? Ugledamo kamion pun kokošaka. Nakresani i ludi od mladosti, upalimo auto i pravo na Kalenićevu pijacu. Sve smo prodavali u pola cene. Žene su se krstile i čudile, stalno zagledajući u kljun da provere nisu li kokoške bolesne. Naravno, sa parama opet krenemo u kafanu. No, na izlazu iz pijace ugledamo neku jadnu i bednu staricu, kako pretura po otpacima. Dadosmo joj sve "zarađene" pare! I kasnije, u Beogradskom dramskom pozorištu, bilo je anegdota i anegdota, ali ko će ih sve zapamtiti?
Sve smo prodavali u pola cene. Žene su se krstile i čudile, stalno zagledajući u kljun da provere nisu li kokoške bolesne. Naravno, sa parama opet krenemo u kafanu. No, na izlazu iz pijace ugledamo neku jadnu i bednu staricu, kako pretura po otpacima. Dadosmo joj sve "zarađene" pare! I kasnije, u Beogradskom dramskom pozorištu, bilo je anegdota i anegdota, ali ko će ih sve zapamtiti?
Bonus video: