Gornji naslov je odgovor na drevno pitanje upućeno učesniku jednog vrlo neprijatnog partijskog sastanka, održanog bog zna kojim povodom u Užicu pedesetih, koje je glasilo: „Je li, bogati, ko je sve bio na partijskom?“, a na koje je odgovor bio: „Bio Škoro i onaj ko moro.“
Škoro - čiji lik u kožnom mantilu još pamtim kao kroz maglu - bio je partijski usual suspects, večiti davač kvoruma i provereni džak za drugarske kritike - ali tu prestaje svaki njegov značaj za našu pripovest i počinje tema naše današnje kolumne: ko će u najavljenom Narodom pokretnu za državu biti Škoro, a ko onaj ko je moro.
Strogo uzev, NPZD je zaokruženi projekat maltene kao nekadašnji SSRN i ja tu ne vidim manevarskog prostora za neko sveobuhvatnije organizovanje. Ne vidim ni neki jak razlog. A vidim mnogo skrivene opasnosti koje preterana sabornost uvek nosi sa sobom. Ako prelet Mice Zavetnice ne shvatimo - kao što ga i ne treba shvatiti kao presaldum, nego kao povratak u staro jato, ako Boškić ostane pri stavu da sa Vučićem nema koalicija, jedini izvor omasovljenja bi moglo biti masovno stvaranje pokretića i strančica poput Nestorovićevog - ili još zanimljivijih i mahnitijih - od kojih ne može biti nikakve koristi, a može biti štete, a bogme i troška.
Korporativistička država može da funkcioniše dok funkcioniše - isključivo u jednopartijskim sistemima. Džaba je krečenje praviti opštenarodni pokret za državu ukoliko izvan pokreta (i protiv pokreta) ostaje 30% populacije, plus 40% onih koji ne glasaju, ali u koje se ne možeš pouzdati.
Veliko pitanje je koliko će se Visoki Narodni Pokretač moći pouzdati i u novoformirane (ili već postojeće) pokrete koji će pojuriti u NPZS ko muve na med, očekujući kojekakve koncesije, legalizaciju nelegalnih poslova, a koji bi mogli biti revniji i radikalniji nego što to Visokom Pokretaču odgovara.
Bolje (nemoguće) rešenje za ovdašnje političke probleme bilo bi formiranje triju većih stranaka, jedne konzervativne koja zastupa interese kapitala, jedne (socijal)demokratske koja će zastupati interese srednje klase i jedne strane levice koja će se boriti za interese najsiromašnijih slojeva.
To bi bilo politika, dočim je ovo „što nikad ovako nije bilo“ - iako je uvek ovako bilo - loša metafizika i još lošija pseudomitologija. Pisac hoće da kaže da se rešenje sastoji u sledećem; najpre se treba pobrinuti za interese i srediti lošu situaciju svakog pojedinačnog građanina - popraviti mostove, pruge, povećati zaposlenost i plate - pa tek onda preći na rešavanje opštenarodnih problema i interesa.
Ako bi se postupilo tako - a garant neće - posle samo nekoliko godina bi postalo jasno kao dan da ogromna većina nacionalnih problema počiva na nerešenosti pojedinačnih. A ko bi to mogao uraditi. Ili Škoro. Ili onaj ko moro.