Legenda kaže da je drevni izumitelj kineskog pisma - i Kinezi su mu zaboravili ime - gorko zaplakao kad je u trenutku prosvetljenja shvatio šta će proizaći iz njegovog izuma. Moja neznatnost je - dok još nije ni bila čula za plač izumitelja pisma - takođe bila veoma skeptična prema masovnoj pismenosti i nekontrolisanom čitanju.
Razlog moje skepse bio je naglašeni komunistički entuzijazam prema opismenjavanju, neprestano huškanje na što više čitanja i permanentne akcije tipa „knjige u narod“ i „knjige u fabrike“, na nekim od kojih sam - toliko sam mator - i ja učestvovao. Pisci i pjesnici siđu u fabričku halu, proizvodni proces se zaustavi, pjesnici i prozisti čitaju svoja sočinjenija, radnici se dosađuju, ali bar ne rade. Tako je to išlo. Prava idila.
Tipovi koji decu nagovaraju da prijavljuju svoje roditelje tamo gde treba ako nešto lanu - tako sam kontao - ne mogu biti u pravu ni kad pozivaju na opismenjavanje i čitanje. I vaistinu, čitanje nije za svakoga, pogotovo u društvima slabe pismenosti kakvo je naše, u kojima je bukvalno shvatanje pravilo, a kritičko mišljenje retkost.
Glavna opasnost nije masovno čitanje tzv. čiklita, treša i šund literature, daleko od toga, problemi nastaju kad se neuki a ambiciozni čitaoci dohvate vrhunskih dela. Tada, kao u slučaju Antonića - i mnogih drugih - dolazi do topljenja matične ploče i raznoraznih prespajanja, što sve skupa završava u opasnoj iluziji da je čitalac sa sprženom matičnom pločom otkrio vrelo mudrosti i još opasnijoj želji da tu mudrost saopšti ostatku sveta i tako ga poboljša. Naročito u moralnom pogledu.
Onomad sam pisao o moralnopolitičkoj akciji nekog policajnog sindikata koji je na e-adrese srbskih gimnazija uputio dopis da se iz nastavnog plana i programa, a zbog bludnih radnji, izbaci Nenadićev „Dorotej“ - što je nekog šaljivdžiju navelo da napiše da je to sasvim u redu, ukoliko se profesorima književnosti dozvoli da hapse - ali se juče čudom nisam mogao načuditi kad sam pročitao da su direktori dveju gimnazija - jedne iz Ćuprije, druge iz Dimitrovgrada, čini mi se - postupili po sindikalnom naređenju i „Doroteja“ uturili na Index librorum prohibitorum.
Ministarstvo prosvete, pod čijom su gimnazije ingerencijom, ne znam da li se oglasilo, ako jeste, onda je to učinilo veoma tiho, jer glasovi o tome da li će „Dorotej“ biti vraćan u obaveznu lektiru, a direktori ukoreni zbog lojalnosti policajnom, a ne prosvetnom ministarstvu, još nisu stigli do mene. A ka’ će - i oće li - nije poznato.
Što nije dobar znak. Nastavi li se ovako, policajni sindikat bi mogao napraviti simfoniju sa SPC - koja takođe voli da se meša u književna i jezička pitanja - i krenuti u temeljniju reviziju lektire, u kojoj se baškare čak i pisci katolici, nesrbi, agnostici i ko zna kakvi sve ne smutljivci koji kvare našu omladinu i odvraćaju joj pažnju od poznanija srbskih istina (i srpskih mindži) koje se povazdan emituju s Pinka i Hepija.