Vid Luković jedan je od retkih koji se iz tuđine vratio na selo, u Plešin na Goliji. Sa suprugom Radunom ima sedmoro dece, a od skora i šesto unuče. Živi od poljoprivrede i stočarstva, po starim načelima: porodica, poštenje i obraz su najbitniji.
Štale pune. Konji i mangulice su "tu po brdu i šumi" priča Vid. Krave i ovce još ne pušta van domaćinstva. Broj životinja meri se desetinama. Ostvario je želju da nabavi i magarad.
“Magariće sam najviše zapatio, počeo da gajim, kad me zovnu telefonom i kažu: treba mi za dijete mlijeka. Nema srećnijeg čoveka nego kad pomognem malom detetu. I osećam se mlad uz decu i unučad. I mnogo sam srećan da s nogu odem u večnost, kao što su tako uradili moji otac i majka”, kaže Vid Luković iz sela Plešin
Najmlađi sin Aleksej upravo se vratio iz škole. Sa kerušom Asmom na povocu. Koristi priliku da zajaše magare. Od jutra pada susnežica pa torbu krije ispod jakne.
“Da mi ne pokisne”, kaže Aleksej Luković, Vidov sin i navodi da mu do škole treba pola sata.
Vid se iz tuđine vratio pre više od tri decenije. Kaže da je imao novca, ali ne i života. Decu je patrijarhalno vaspitao, ali je svestan da imaju problema sa uklapanjem u vrednosti današnjice.
“Dosta sam stvorio i privredio. Sad da ih posavetujem i da ih poučim. I da im pomognem koliko mogu”, kaže Vid Luković, a na pitanje šta je suština ističe: “Samo porodica. Jer nema Srbije bez jakog seljaka.”
Lukovići žive u gotovo ugašenom selu. Kažu da osim ljudi, imaju sve ostalo.
(Kurir.rs/RTS)