Mesec ili dva sam razmišljao da li da kupim (ili ne kupim) poslednju Ćosićevu knjigu - „Knjigu o Titu“ - i da napišem prikaz za neku od subota, dana za kulturu, ali me je „blurb“ na koricama - „Poslednje delo Dobrice Ćosića, rukopis koji je deset godina čekao na objavljivanje“ - na kraju odvratio od tog autodestruktivnog nauma. Šta je koji qwrz rukopis čekao? Kakve su mu opasnosti pretile nakon što je i poslednje siroče ostalo po Titu?
Ali je - kako se uverih u prošlom broju Vremena - Ivan Ivanji, koji je poznavao i Tita i Njega, kupio knjigu, pročitao je i napisao jedan odmeren prikaz. Kad kažem „odmeren“, hoću da kažem da kod komunista - izuzimajući poslednju generaciju miloševićevskih jajara - važi neka vrsta omerte, kodeksa ćutanja, koji obavezuje da se o bivšim kamaradima govori, ako i ne baš samo najbolje, a ono vrlo filtrirano kritički.
Tako sam uzalud pokušavao da navedem Latinku Perović da mi ispriča neke škakljive stvari o Ćosiću koje je morala znati, ali koje nije htela da kaže. Latinka je o Ćosiću pisala veoma kritički, ali ne bez uvažavanja, što je - osim u slučaju Ćosića - za svaku pohvalu. Čovek (i komunista) Ćosić, koji na strani, da kažemo, 32. jedne od njegovih poslednjih kupusara koje sam pročitao za Koštunicu napiše da je „novi Pašić“, da bi posle na strani, da kažemo 42. iste knjige, nakon što mu je novi Pašić nešto stao na žulj ili mu nije ispunio neku želju - napisao da je Koštunica „funjara i prevarant“, naprosto ne zaslužuje nikakvo uvažavanje.
A opet, Ćosić je celog života bio visoko uvažavan i slepo mu se verovalo. I to s dobrim razlogom. Ljudi koji većinski ne veruju ni u šta osim „u se, na se i poda se“ zaslužuju da veruju u Ćosića i da ih zadesi sve što ih je zadesilo na putu koji im je trasirao Ćosić, koji celog života nije znao kud udara, iako nikad na svoju štetu.
Kao ni Latinka, ni Ivanji neće napisati da Ćosić masno laže kad piše da „Tito ne zna nijedan jezik. Čak ni maternji“ - a znao ih je tri, a dvama se služio - nego da „iznosi tvrdnje koje su zaprepašćujuće netačne“. Ivanji je kod pisca „Knjige o Titu“ nepogrešivo detektovao sklonost deluzijama o sopstvenoj veličini i značaju, ali i fascinaciju pomešanu s mržnjom prema Titu. Čoveku koji je - ma šta ko o njemu mislio i šta god da je radio - bio čovek velikog formata.
Preduzimljivo deluzivan, kakav je bio, Ćosić je u jednom momentu pomislio da je u eks ka jotu ispekao zanat i da bi i on mogao postati čovek sličnog formata, ali je uz sav trud koji je uložio - i uz sasluživanje legiona pobočnika - dogurao samo do položaja marionetskog predsednika Miloševićeve banana republike Jugoslavije, sa kojeg ga je nogom u guzicu u ropotarnicu istorije degažirao jedan od njegovih avatara, Šešelj.
Mora da se Ćosić do kraja dugog života pitao kako je došlo do toga da mnogi Srbi još uvek obožavaju Tita, katolika i austrougarskog podnarednika, a ne njega, Ćosića. Možebiti da je to bilo zato što je Tito imao karakter.