Životna priča jedne od najboljih glumica u istoriji zanimljivija je od filma, a ona se izborila protiv kritike, osude, uvreda i ostvarila sve svoje snove.
Na današnji dan 1923. godine preminula je glumica Sara Bernar, slavna francuska glumica koju su opisivali kao "besmrtnu i božanstvo" i slavili kao najveću dramsku umetnicu njenog vremena.
Rođena je 22. oktobra 1844. u Parizu, kao Anrijeta Rozin Bernar, kao ćerka Žili Bernar i nepoznatog oca. Žili, jedna od mnogo dece sitnog kriminalca Morisa Baruha Bernara, godinama se izdržavala prostituišući se na pariskim ulicama.
Početak karijere i karakter "lažljive, male, ružne glupače"
Od malih nogu Sara Bernar je pokazivala interesovanje za umetnost, a sa 16 godina je počela da pohađa Muzički konzervatorijum u Parizu, a ubrzo je postala student pozorišta Comédie Française.
Već dve godine kasnije je debitovala na sceni, i to u glavnoj ulozi u "Ifigeniji" Žana Rasina. Reakcija kritike nije bila najbolja, a Sarin temperament uskoro ju je izbacio iz pozorišta, nakon što je ošamarila jednu koleginicu.
Na početku karijeru pratio ju je opis "mala ružna glupača" (samo da bi kasnije postala "božanska Sara"), a tokom cele karijere tvrdnje da je sklona preuveličavanju i izvrtanju istine. Čuveni pisac Aleksandar Dima Sin je, štaviše, Saru Bernar nazivao "velikom lažljivicom". Bila je ekscentrična, često mračna, a s 15 godina je kupila mrtvački sanduk i spavala u njemu. Kako je pričala, od smrti nije strepela i obožavala je da igra junakinje koje umiru na kraju priče, a spavanje u kovčegu joj je pomagalo da se bolje spremi za uloge tragičnih heroina.
Posebno je, navodno, prezirala novinare, a bila je velika ljubiteljka životinja, pa je posedovala pse, mačke, kornjače, ptice, kameleone. Navodno je imala čak i lava, a tvrdilo se da je molila lekara da joj prišije pravi tigrov rep.
Princ ju je zaveo, dobili su dete, pa joj je slomio srce
U međuvremenu je s belgijskim princem Anrijem imala aferu i zatrudnela, što mu nije javila. Kako njena majka nije želela da Sara pod njenim krovom rodi vanbračno dete, glumica se preselila u mali stan i sa samo 20 godina donela na svet sina Morisa. Princ je, uprkos protivljenju njegove porodice, nije zaboravljao, pa se uskoro vratio u Pariz i preselio u njen stančić, javio porodici da želi da se oženi njom. Međutim, oni su u Francusku poslali njegovog strica, starog generala koji mu je pretio da će ga razbaštiniti, pa je Anri napustio Saru Bernar i sina i nije priznao dete.
Sara nikada nije pričala o ocu njenog sina, a kada su je pitali ko je on govorila bi:
– Nikad nisam mogla da se odlučim je li njegov otac Gambeta, Viktor Igo ili general Bulanže.
Navodno je godinama kasnije, kada je Sara postala velika zvezda, princ došao u Pariz i ponudio joj da prizna njihovog sina, ali je mladić to odbio uz opasku da je potpuno zadovoljan time što je dete isključivo Sare Bernar.
Međutim, ova priča možda nije u potpunosti istinita jer jer, prema istorijskim izvorima, princ umro kad je Moris imao samo šest godina.
Blistava karijera Sare Bernar
Godinu dana posle rođenja sina, Sara je navodno postala kurtizana, ali je uskoro obezbedila ugovor s pozorištem "Odeon" i zabeležila brojne uspešne uloge. Za vreme francusko-pruskog rata je, međutim, prestala da nastupa, već je u pozorištu, koje je preuređeno kao bolnica, radila kao medicinska sestra i brinula o ranjenicima.
Zatim je 1899. preuzela jedan teatar i preimenovala ga u Pozorište "Sara Bernar", a tu je redovno nastupala i ušla u istoriju svojim ulogama u "Dalili", "Patronu Beniku", "Samarijancu", "Dami s kamelijama", "La Toski"...
Najvažnija uloga koju je zabeležila bila je ona u "Hamletu", kada je u predstavi koja je trajala četiri sata, oduševila i kritiku i publiku i stekla status ozbiljne dramske umetnice i jedne od najvećih zvezda teatra u 19. veku.
Do smrti je upravljala svojim pozorištem, a tada ga je preuzeo njen sin Moris. Ono je zadržalo ime "Sara Bernar" sve do nemačke okupacije Francuske u Drugom svetskom ratu, kada su ga nacisti nazvali "Gradsko pozorište" zbog jevrejskog porekla slavne gumice.
Sara Bernar kao muza
Čuvena umetnica je, sa svojih 20 godina, pozirala poznatom fotografu Feliksu Nadaru, a mnogi i danas tvrde da su njegovi portreti Sare Bernar bili njegovi "najnadahnutiji radovi", posebno portret iz 1864, koji pokazuje njen karakter.
Mnoge je inspirisala, a čuven je plakat za "Damu s kamelijama" koji je 1894. napravio češki umetnik Alfons Muha.
Mnogi poznati stvaraoci su je obožavali, među njima Gabrijele d'Anuncio, Marsel Prus, kralj Edvard VII u vreme kad je bio princ od Velsa, Tomas Edison...
Zato je Sara uvek sa sobom nosila kofer pun ljubavnih pisama i navodno imala običaj da ih prospe po krevetu i spava na njima.
Posebno komplikovan odnos imala je s Aleksandrom Dimom Sinom koji ju je i prezirao i voleo.
Ipak, onaj kog je ona zapravo želela navodno je bio i jedini kog nikad nije mogla da ima. U pitanju je srpski naučnik Nikola Tesla, a Sara je, kako se pisalo, zamolila francuskog inženjera Andrea Blondela da priča fizičaru o njoj.
Bila je, međutim, nestrpljiva, pa je rešila da sama "krene u akciju", te je jednom prilikom ispustila maramicu pokušavajući da flertuje s Teslom. On je odmah džentlmenski skočio kako bi joj je vratio i, ispostavilo se, bio je to početak odnosa koji će ući u istoriju iako je ostao platonski. Tesla je podigao maramicu jednom rukom dok je u drugoj držao šešir i blago se naklonio uz reči:
– Mademoiselle, vaša maramica.
Međutim, nakon što mu se ona nasmešila, naučnik se vratio za svoj sto i nastavio razgovor o bežičnom sistemu prenosa energije.
Kasnije su se Sara i Tesla družili u Njujorku i zajedno posećivali zabave, ali nema naznaka da su oni bilo kad prešli granicu prijateljstva.
Nije se smirivala do smrti
Sara se, tokom predstave "La Toska" u Brazilu, povredila 1905. godine, a ta povreda kolena nikada se nije potpuno zalečila.
Zato je glumica trpela bolove i nastavil da radi, a deset godina kasnije je zbog gangrene ostala bez noge. Nije je to, međutim, sprečilo da nastupa.
Koristila je protezu i neumorno igrala svoje fatalne junakinje sedeći, sve do smrti od bubrežne insuficijencije 2. marta 1923.
(Kurir.rs/Glossy/T.B.)
Bonus video: