Lav Tolstoj je napisao da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način. I to jeste tačno, ali postoji jedan segment društva, porodice, ali i šire zajednice koje su sve nesrećne na isti način. Povezuje ih sudbina, ne to odakle su, a mogu biti iz Srbije, Rusije ili neke treće istočnoevropske države koja je bez pomoći sa strane ušla u - tranziciju.
Postoji ružan izraz za nesrećne ljude koji se nisu snašli posle raspada sistema u kome su osećali sigurnost. Gubitnici tranzicije. O takvim ljudima, ali isto tako i o "dobitnicima" (tako se ređe naziva suprotna strana, prisvajaju uglednije nazive poput tajkuni, biznismeni ili investitori) govori novi film Mladena Đorđevića "Radnička klasa ide u pakao".
Ovaj film je imao uspešnu premijeru na Festu i moguće ga je gledati u bioskopima. Mladen Đorđević važi za jednog od najtalentovanijih režisera svoje generacije i ovo mu je prvi igrani film posle čitavih petnaest godina. Njegov prethodni "Život i smrt porno-bande" privukao je pažnju zbog svog direktnog, grubog i šokantnog stila, ali i depresivne priče iz ruralne Srbije, gde gubitnici ne nalaze drugi način da reše svoju egzistenciju, kao i blagostanje svoje porodice, osim u smrti. Neki motivi ponavljaju se u "Radničkoj klasi", očigledno su to Đorđevićeve teme o kojima razmišlja, s tim da je njegov novi film kontrolisaniji u izrazu i tek u poslednjem činu daje sebi oduška u potpunoj razbarušenosti.
Naslov je aluzija na italijanski film "Radnička klasa ide u raj" iz 1971, o čoveku koji, za razliku od ovih naših, ima posao u fabrici, ali je nezainteresovan za probleme kolega i bilo kakvo sindikalno angažovanje sve dok mu "ne zaigra mečka pred vratima" i povredi se na radu. Tek se onda pokrene i počne aktivno da traži svoja prava. Film Mladena Đorđevića, između ostalog, takođe se dotiče teme pobune i u kom trenutku čovek postane svestan da mora sam da se izbori za svoja prava, naročito u društvu u kojme su njegova prava prezrena jer je i sam prezreni gubitnik tranzicije.
Priča je smeštena u jedan od onih turobnih gradića u kojima posle sumnjivog požara u lokalnoj fabrici postaje jasno da od dalje proizvodnje nema ništa i da investitori i biznismeni imaju druge planove i potpuno su nezainteresovani za sudbine onih koji su ostali bez posla. Nenaviknuti da se nađu u bezizlaznoj situaciji i bez institucije ili pojedinca kojima bi se obratili za pomoć, meštani se okupljaju oko žene koja je u požaru izgubila muža.
Početni entuzijazam je opao jer protesti i redovni sastanci odakle izlaze samo jalovi apeli ne donose ništa. Ljudi počinju da se okreću svojim ispraznim preokupacijama, dešavanja u rijalitiju postaju značajnija od dešavanja u njihovim životima. Film pokazuje da je najranjiviji deo društva onaj koji je prepušten samome sebi, jer silama "odozgo" nema vrednost.
Zato se oni, nemajući ništa da bi išta mogli da izgube, okreću nekim drugim silama, onostranim. Mračnim silama, ne shvatajući da je na toj mračnoj strani već gužva i da su upravo tu i svi izvori njihovih problema. Njihov komšija, povratnik iz Beograda, bavi se crnom magijom i naravno da je prevarant. S probuđenom nadom i s lažnim vođom radnička klasa se budi, stiče novu energiju za pobunom i odredište ne može biti ništa drugo do egzistencijalni pakao.
Završni čin filma, drugačijeg tona, svojevrsna brutalna komedija apsurda, donosi pobunjenicima teške spoznaje i potvrda je one Orvelove "trakalice", koja kaže da se (proli) neće pobuniti dok ne postanu svesni, a neće postati svesni dok se ne pobune. Đorđevićev film poručuje da čovek ne sme da izgubi veru i da su manjak vere i malodušnost glavne kočnice. Uostalom, nije ovo Italija '71.
Bonus video: