Prilikom redovne nedeljne inspekcije Kusturičinog fanzina Iskra ustanovio sam da sam imao veliku čast da me - doduše posredno, pod uopštenom odrednicom „neki“ - pomene lično Nj. s. Porfirije. I to gde? Na prijemu povodom Dana Republike Srpske, u prisustvu uvaženih zvanica u rasponu od „izaslanika predsednika Republike Srbije do njihovih (čijih) kraljevskih veličanstava“. Prevashodstava ovoga puta nije bilo.
Kako sam dokonao da su (toliki) „neki“ baš ja? Lako! Naprosto ne znam nikog drugog - što ne znači da se još neki ne može pronaći, čak i u redovima SPC - ko osporava Porfirijevu tezu o postojanju „sabornog identiteta“, u datom slučaju srpskog.
„Postoje neki koji kažu da ne postoji saborni identitet“ - zbori Nj. s. - „nego samo pojedinačni, hoteći da kažu da ne postoji identitet srpskog naroda. Ja bi ih uputio na oce moderne psihologije, neka tamo tragaju i možda će pronaći reč ili kovanicu koja govori o kolektivnom nesvesnom na primer.“
Uz prethodnu napomenu da moja neznatnost tvrdi - i tvrdnju potkrepljuje teološkim i psihološkim dokazima - da ne postoje ničiji, ne samo srpski kolektivni identiteti - iako postoje, mada sve ređe, zajednice, uključujući i nacionalne, ali one se temelje na odnosu slobodnih ličnosti, a ne na mitologemama krvi i tla - moja neznatnost je i bez preporuke iščitala oce moderne psihologije, ali uporedo sa iščitavanjem Origena, Grigorija Niskog, Maksima Ispovednika itd. - i na osnovu pročitanog zaključila da je kolektivno nesvesno, ključni Porfirijev dokaz sabornog identiteta, bezobalni okean htonskih stihija i mračnih duhovnih sila, deponija logosa pokarabašenih u kataklizmi o kojoj nije na nama da mislimo.
Svi ovosvetski identiteti - osim onih najličnijih, o kojima najčešće pojma nemamo - jesu identiteti grehovnosti i propadljivosti i svi do jednog će biti razoreni u procesu Preszadavanja, koje je započelo onoga časa kad je Isus rekao „evo, sve novo tvorim“.
Omiljen Porfirijev identitet, nacionalni, zauzima visoko prvo mesto na listi identiteta grehovnosti, jer su nacije nastale kao posledica „dugog pada“, pometnje jezika, kojom je Bog sprečio nacionalno jedinstvo ljudskog roda i time umanjio količinu zla koje bi ljudi tako jedinstveni počinili.
Držim da bi bilo bolje da se Porfirije u kolektivnoidentiteskoj homiliji uzdržao od pokliča - „I ponoviću: jedan identitet, jedno telo, jedna vera, jedan narod“ - jer nekako neprijatno podseća na sličan poklič jednog austrougarskih kaplara koji je takođe insistirao na kolektivnom identitetu i kolektivnim pravima.
Ironično u svemu tome je što Porfirije - i to ne sasvim bez razloga - slovi za jednog od najboljih poznavalaca Sv. Pavla, tako da sada ja njega upućujem da obnovi gradivo, naročito onaj deo u kome Pavle govori da, kad prođe ovaj svijet i vijek - a lično se nadam da će brzo proći - neće biti ni Jelina, ni Jevrejina, ni Grka. Pavle, doduše, ne pominje Srbe. Njih će možda biti.