Svake godine baš u ovo vreme na Kopaoniku se skupe ekonomisti, bankari, diplomate, funkcioneri, stručnjaci, privrednici, dobitnici tranzicije, investitori i oni koji vole za sebe da smatraju da su eksperti za finansije i raspravljaju o tome koliko nam je zapravo dobro i kako je moguće da nam bude još i bolje. Pretenciozno nazvan „srpskim Davosom“, Kopaonik biznis forum svake godine okuplja više stotina učesnika i privlači veliku pažnju medija i stručne javnosti. I sve oni znaju. Samo, kako je profesor u penziji Milorad Zec objasnio, „nema nikoga ko bi građanima mogao da objasni zašto kod nas krema košta sedam evra, a u EU tri evra i kako to da u Srbiji kilogram čvaraka košta 20 evra, a u Crnoj Gori kilogram pršute 17“.
Još jedno pitanje koje ostaje bez odgovora na „srpskom Davosu“ je zašto su u Srbiji plate male, a radno vreme najduže. Zašto su radnici potrošna roba, zašto i dalje dobijaju pare u koverti ili moraju da vraćaju deo poslodavcima, zašto žene i dalje dobijaju otkaze kada zatrudne ili čim se vrate s porodiljskog, zašto idu na posao bolesni jer ne mogu da priušte da ostanu bez dela plate, zašto rade neprijavljeni, u neplaćenim noćnim smenama, zašto rade nedeljama, praznicima, prekovremeno i prekomerno, na ugovorima na određeno i bez ikakvih prava? Na sva ta pitanja teško ko da traži odgovor.
Ali to je sasvim razumljivo, imajući u vidu da smo upravo na ovom forumu pre nekoliko godina mogli čuti i izjavu jednog od naših najuspešnijih biznismena i dobitnika tranzicije, koji je, govoreći o uslovima poslovanja i investiranja i nedaćama koje su zadesile domaće poslodavce i investitore, rekao: „Za 400-500 evra možete da dovedete inženjera iz Indije koji će da radi 18 sati dnevno.“ Čak i ako po strani ostavimo činjenicu da je ova rečenica duboko netačna i da, zapravo, ne postoje nikakvi kompetentni inženjeri iz Indije koji bi od osam ujutru do dva u noć radili za 400 evra u Srbiji, ova izjava je problematična na nebrojeno mnogo nivoa. Najpre, ona otkriva eksploatatorske namere naših tajkuna i milionera koji očekuju od radnika da rade po 18 sati dnevno, što ne samo da se kosi sa zakonima, međunarodnim standardima i priznatim radničkim pravima nego i sa osnovnim principima ljudskosti, humanosti i zdravog razuma. Dalje, ovim on šalje jasni prekor našim uobraženim inženjerima koji ne žele da rade do duboko u noć za 400 evra nego bezobrazno smatraju da njihovo decenijama sticano znanje i stručnost vrede malo više od toga. Osim toga, poslata je i poruka svim onim radnicima u Srbiji koji zahtevaju da se poštuju njihova radna (i ljudska) prava da su lako zamenljivi, potrošna roba i da, ukoliko ne žele da pristanu na ponižavajuće (i protivzakonite) uslove rada, moraju biti svesni da vrlo lako mogu biti zamenjeni uvoznim radnicima iz Indije koji će takve uslove, za razliku od naših razmaženih i nezahvalnih radnika, sa zadovoljstvom prihvatiti.
Neophodno je da našim radnicima pokažemo da su jedinstveni, stručni i dragoceni za svoje poslodavce, a ne da su zamenljivi, potrošna roba i da će na njihova mesta biti dovedeni drugi i jeftiniji. Neophodno je da obezbedimo da se poštuju zakoni i da radnike niko ne eksploatiše. I najvažnije, da našu decu, još dok se školuju, naučimo da se obrazuju i da budu slobodni misleći građani, a ne jeftina radna snaga. To mora biti jedna od tema na Kopaonik biznis forumu. Jer nije posao ekonomista samo da pronalaze načine da bogati postanu još bogatiji dok drugi jedva sastavljaju kraj s krajem. Njihov posao je i da stvore sistem u kom će svako moći dostojanstveno da živi od svog rada i za sebe i svoju porodicu izgradi život u ovoj zemlji bez straha od neizvesne budućnosti.