Legendarni glumac Petar Božović prošle godine osvojio je Gran-pri Naisa na 58. Filmskim susretima u Nišu. Veliki umetnik nagrađen je za ulogu Joksima u samo jednoj sceni u filmu "Usta puna zemlje", poslednjem ostvarenju Puriše Đorđevića.
Nova nagrada verovatno mu se smeši, ali za rolu u filmu "Heroji Halijarda" i seriji "Vazdušni most" reditelja Radoša Bajića. Pred televizijsku premijeru na Superstar kanalu i RTS glumac se osvrće na karijeru dugu više od pola veka, ali i svoju saradnju sa Zdravkom Šotrom, Živkom Nikolićem i Đorđem Kadijevićem.
Posle filma "Heroji Halijarda" stiže i serija "Vazdušni most". Imate li tremu pred emitovanje?
- Ako je u našoj kinematografiji "Marš na Drinu" najbolji ratni film Prvog svetskog rata, onda su "Heroji Halijarda" najbolji kada je reč o Drugom svetskom ratu. Bio sam iznenađen kako je urađen, gledao sam ga u dahu, a obično ne gledam svoje filmove, niti idem na premijere. Nisam mogao da zadržim suze u deset navrata. Sreća, bio je mrak i niko me nije video. Na konferencijama za štampu isto ne volim da govorim. Međutim, ovog puta sam gotovo tražio reč. Jedva čekam da pogledam i seriju.
Koja scena vam je bila najemotivnija?
- Ima jedna na početku iz dokumentarca u kome govore preživeli američki piloti o svom iskustvu. Spasavale su ih seoske srpske porodice. Jedan od učesnika operacije je rekao: "Pali s neba, spasao nas je jedan narod koji nije imao šta da jede, ali nama je davao. Nisu imali gde da spavaju, ali su nam dali da spavamo u njihovim kućama, dok su oni bili u štali..." Čudno mi je da se za to u Americi ništa ne zna, ali i da kod nas niko o tome ne piše. A onda su nas njihovi unuci bombardovali. To je politika. U filmu je prikazano i kako su nas izdali Britanci.
Ipak, stiče se utisak da smo sami sebi bili najveći neprijatelji.
- Najviše me je zabolelo što je prikazan rat između našeg naroda, partizana i četnika. A to se sve videlo u porodici Jović. Naša tragedija nije završena. Ništa od pomirenja.
Kako se sprema glumac za ulogu bez teksta?
- Celog života. Naravno, pre toga sam pročitao ponešto. Najviše me je koštala knjiga Đorđa Liza "Silovanje Srbije", malo poznata i prevedena na naš jezik. Govori o sudbini jednog njihovog diverzanta koji je došao u srpsko selo. Moj junak deda zavetovao se na ćutanje jer nije verovao da će Nemci opet doći. Tada je prestao da govori, ali su ga rođenje deteta i plač, koji simboliše novi život, naterali da prekine zavet ćutanja.
Poseban utisak ostavile su vaše scene sa Žarkom Lauševićem.
- Teško mi je da ih gledam. Bio mi je sin u svojoj poslednjoj ulozi, ali i na početku karijere. Razočaran sam jednim podatkom. Mislio da je će film pogledati milion ljudi. Nadam se da će serija biti gledana. Režija je izvrsna, a o glumi da ne govorim. U celom filmu nema lošeg mesta.
Prvu ulogu na televiziji dao vam je Zdravko Šotra. Kako pamtite rad s njim?
- On samo deluje i pravi se da je strog, a veliki je drug. Prva saradnja je bila na seriji "Više od igre". Tu su igrali sve sami bardovi. Odmah se setim Ljube Tadića, koji je, kad je šetao Novim grobljem i video ko je sve tu sahranjen, rekao: "Kakva sjajna podela."
Da li je tačno da ste jedno vreme bili ljuti na njega?
- Kratko. Žao mi je što nisam igrao u filmu "Ivkova slava". U diplomskom radu sam se bavio Sremčevim junacima, koji govore raznim dijalektima. I Kalču sam znao napamet. Šole to, naravno, nije znao. Naljutio sam se, ali me je brzo prošlo. Svi su bili odlični u filmu i bez mene (smeh).
Na jednom snimanju ste umalo stradali. Da li je to bilo kod Šotre?
- Nije. Umalo me je ugušilo brašno. To je bilo u filmu Đorđa Kadijevića "Leptirica", na potoku je bila vodenica, a ja sam bio jedini mlinar. Niko nije hteo da bude tamo zbog veštice. Oko ponoći su počeli zvukovi. Rekviziteri su napunili džakove pravim brašnom. Ja sam to, naravno, udisao. Kad sam na kolenima izašao, nisam mogao da udahnem i pokušavao sam mimikom da im objasnim da se gušim od brašna. Oni su umirali od smeha, a ja ne znam kako sam preživeo.
Ne možemo da ne pomenemo vaš rad sa Živkom Nikolićem.
- Radio sam s njim tri filma: "Čudo neviđeno", "Lepota poroka" i "U ime naroda", i sigurno bi bez njih moja biografija bila puno skromnija. Čitajući te scenarije, shvatio sam da su sve te priče jednostavne, iz života i bez neke velike ambicije. I Živko je kao umetnik potekao iz iste škole iz koje je izašao veliki slikar Dado Đurić.
Koji film je na vas ostavio poseban utisak?
- Svi posmatraju "Lepotu poroka" sa jedne komične strane, a moj junak je preteča svega najgoreg što se dešava u našem društvu. Znači, on je jedna hulja koja je tek počela da se razvija, a njegov odnos prema porodici je katastrofa. Njegov odnos prema kumovima je gubljenje svake časti. A odnos prema golotinji je neka vrsta prostitucije. Lepo je Živko sve to zamotao u čokoladu koja ima gorak ukus. "Lepota poroka" pokazuje kakve su pukotine našeg društva i našeg sistema, ali je zato u "Ime naroda" dosta jasan, eksplicitan i surov.
Uloga Nikole Tesle u istoimenom filmu 1980. nešto je po čemu vas pamte i u svetu?
- Tesla je posebna priča. Ta rola mi je zadala puno muka i sigurno je moje najveće iskušenje u karijeri. Pokušao sam da se poistovetim sa likom koji igram. Slušao sam "Petu simfoniju" Gustava Malera, čitao Ničea, malo sam se kockao, sve pokušavajući da uđem u emociju koju je imao. Najdragocenije mi je bilo da uđem u njegov odnos s majkom. U dalekoj Americi, na nekoj proslavi, osetio je da mu je majka umrla.
Kako ste to uspeli?
- Povezao sam sa svojim detinjstvom. Ne umem to da objasnim kako se dolazi do tih dodirnih tačaka. Krenuo sam da razmišljam o tome naučnim putem. Probudio sam se i boleo me je mozak. Shvatio sam da su moje vijuge suviše tesne za Tesline misli i da će mi pući neki kapilar. Bio sam svedok da mnogi glumci ne mogu da se odvoje od neke upečatljive uloge jer su joj dali dušu i srce. Kao i ja tada. A onda, napravio sam najpametniji korak. Inače, nikad nisam sedeo s glumcima osim na snimanju, ali sam odlučio da siđem. Samo sam rekao konobaru: "Dve flaše 'martela'." I tako sam uspeo da napravim ulogu i oslobodim se pritiska. Lepo je kad se glumac istroši. Mi smo u stvari monasi. Bog ti da talenat da služiš, a ne da sediš po kafanama sa Bećkovićem i Branom Petrovićem i misliš da si pisac.
Da li vam je žao što ste odbili neku ulogu?
- Neke sam morao da odbijem zbog obaveza u pozorištu. Žao mi je što nisam bio deo filma "Valter brani Sarajevo". U to vreme sam radio predstavu "Derviš i smrt". Zove me usred proba Bata Živojinović i kaže: "Šiba (Hajrudin Krvavac) želi da ti igraš tu ulogu." Ja kažem: "Nemoj, molim te, sad sam bio nešto u bolnici, a krenuli smo da radimo predstavu." Nije to bilo veliko. Odigrao je to jedan kolega. Otišao je sa proba predstave i vratio se.
Mislite li da ste izgubili nešto zbog te odluke?
- Ništa. Dobio sam sjajnu pozorišnu ulogu. Pozorište je za mene svetinja i gledam na njega kao na crkvu. Izgubiš roditelja, izgubiš prijatelja, izgubiš kuću, ali u crkvu uvek možeš da dođeš, kao i u pozorište. Pokojni Tomaš Pandur je zbog toga insistirao da igram u "Hazardskom rečniku" i ta uloga mi je mnogo draga, to je bila velika predstava. Ne znam da li je snimljena, ali to je što je.
Šta je, na kraju, za vas gluma?
- Služenje Bogu kao posao monaha. Kad ti je već dao talenat.
Bonus video: