Neko se možda može zapitati zašto o devetomartovskim demonstracijama - od kojih nas dele već 33 godine - umesto devetog, pišem jedanaestog marta. Svima koje to interesuje mogu reći da je to zbog - famozne istorijske distance. Ali ne od 9. marta 1990, nego od 9. marta svake od godina u kojima se „obeležava“.
Tokom devedesetih sam učestvovao u mnogim demonstracijama - učestvovati na svima bilo je tehnički nemoguće jer su bile gotovo svakodnevne, a osim demonstriranja je bilo i drugih poslova. Iako je od tada prošlo mnogo godina, sećanja nisu izbledela i mogu bez preterivanja reći da su to bile valjda jedine demonstracije u istoriji sveta koje su došle nadomak ostvarenja vlažnog sna opozicionara svih vremena i boja - srmopizda vlasti famoznom „kritičnom masom“ okupljenih građana.
Kao što sam o famoznim letnjim školama posvećenih tehnikama državnih udara višekratno pisao, u svim velikim revolucijama, počev od Francuske, preko Oktobarske, zaključno s noćnim morama autokratskih režima - obojenim revolucijama, „kritična masa“, tj. demonstrirajući građani, bili su puki statisti koji su na scenu stupali post festum, kad je revolucionarni posao već bio obavljen.
Tako je, uostalom, bilo i Petog oktobra. Sve je bilo dogovoreno dan ili dva pre. Milošević faktički i nije bio strmopižđen tog dana, nego pušten niz vodu, a petooktobarska kritična masa na beogradskim ulicama je bila samo narodno veselje, a za neke i prilika da nešto maznu.
Devetog marta 1991. nije bilo tako. „Kritična masa“, koja se zaista spontano okupila - nisu tu bili samo članovi stranaka - bila je nosilac glavne uloge, a Vuk je u svemu tome bio samo reditelj, neka vrsta Žak-Lik Godara, koji pravi film bez scenarija.
Napetost se osećala još osmog marta uveče, a već oko podne devetog marta, Udba je izgubila kontrolu nad masom - Udba je ta koja kanališe masu, policajci dolaze na kraju - i verovatno se povukla u „bazu“. Otprilike oko 1.15 istog dana, Miloševićeva država je bila na kolenima.
Naravno, nije bilo šanse da se režim dibidus sobali. Čak i pod uslovom da se među opozicionim prvacima stekla politička volju da se napravi dogovor u hodu, neiskustvo u državnim stvarima - to je tek druga godina višepartizma - bilo bi nepremostiva prepreka. Pošteno govoreći, nije se znalo šta se zapravo hoće, a sve vreme sam imao utisak - i mislim da me nije varao - da su i Vuk i drugi opozicioni lideri samo bili zatečeni ogromnošću mase i njenom rešenošću da nešto promeni.
Miloševićeva država se konsolidovala tek kasno uveče, nakon zamora ljudskog protestnog materijala i izvođenja tenkovskih brigada na beogradske ulice. Ali nekih rezultata - i to uopšte ne beznačajnih - jeste i te kako bilo. Pljuštale su ostavke nekih od stubova režima. U autorskom tekstu u listu Danas Vuk piše da bi moglo da se postigne i više da je prihvaćen njegov predlog (za koji nisam znao) da se demonstracije nastave. Za šta, naravno, nije bilo šanse zbog gvozdenog pravila da se, kad god u Srbiji nešto krene u dobrom pravcu, zastane na pola puta.