Čak sedam porodica reklo je "ne" doniranju organa najmilijeg koji je bio moždano mrtav, i to samo od početka godine do marta, čime je sprečeno potencijalno spasavanje nekoliko desetina života, jer organi jednog donora mogu se teoretski iskoristiti za spas i osam života. A bilo je i svega jedno "da", nakon čega su dva pacijenta dobila bubreg. Strašno je teško gubiti voljene, ali i u bolu čovek čoveku može pomoći, jer u Srbiji čak 2.000 ljudi čeka organ, a time i život.
- Prema zvaničnim podacima Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja, u Srbiji je u periodu januar-mart 2024. realizovan samo jedan donor i obavljene su dve kadaverične (od preminulog donora, prim. nov.) transplantacije bubrega. U istom periodu bilo je sedam potencijalnih donora za koje porodice nisu dale saglasnost. Ako uzmemo u obzir da jedan donor može spasti i do osam života, jasna je računica koliko je teška situacija pacijenata koji čekaju organ - objavilo je udruženje Zajedno za novi život.
Među 2.000 njih koji čekaju na transplantaciju je i Željka Bojić (34) iz Beograda, koja se već dve godine ne odvaja od telefona nadajući se najvažnijem pozivu u životu - onome da ima jetre, a time i novog života, za nju. Jedna je od 80 koji strahuju da li će dočekati jetru.
- Skoro dve godine sam na listi i ništa! Nijedan poziv. Ne idem od Beograda dalje od tri-četiri sata vožnje, zvono telefona ne utišavam ni na sekundu. Svaki dan se budim sa strahom da li ću u ogledalu videti da su mi beonjače žute. Ako jesu, kraj je blizu. S jetrom se nikad ne zna, danas mogu da budem normalna, a već sutra da požutim. I onda ide bolnica, neka druga terapija i strah da li će da deluje. Ako deluje, sledi strah od novog kruga. Imam sreću da od prošlog jula nisam bila u bolnici - kaže za Kurir Željka, koja je i mimo svega uvek nasmejana:
- Navikla sam na sve. I razmišljam pozitivno. Ne gubim nadu da će biti organa i za mene.
Tu nadu, bar u Srbiji, više nema Stefan Đorđević (34) iz Bošnjaka kraj Leskovca. Otac dvoje dece gotovo punih 10 godina živi na struju i bateriju, sa srčanom pumpom. Iako je imao dva poziva - 2015, pa 2018. godine - nije bio kompatibilan s donorom.
- A onda sam 2018. skinut s liste zbog alergije na heparin, bez kog bih dobio tromb i umro, pa mi u Srbiji ne mogu raditi transplantaciju. Iako su mi u RFZO rekli da bi pokrili sve troškove zahvata u inostranstvu, još ne mogu da nađem kliniku koja bi to uradila, jer Srbija nije u Evrotransplantu. Baterije traju 11 sati, a pošto imam dva para, s njima mogu da izdržim 22 sata. Dok spavam, pumpa mi je prikačena na struju, te tako živim preko utičnice - priča za Kurir Stefan i dodaje:
- Kad pitam doktore da li je pumpa trajno rešenje do transplantacije, nikad mi nisu rekli da nije, ali sam čitao da je devet-deset godina njen radni vek. Taman toliko koliko sam i sam na njoj. Iako mi spasa nema u Srbiji, mnogima može da bude i žao mi je što za sedam potencijalnih donora nije rečeno "da". Ako to pomnožite sa sedam-osam, vidite koliko života je moglo da se spase.
Kao lekar koji 12 godina radi u Urgentnom centru, gde leči najteže pacijente i ima više od 1.000 dežurstava, anesteziolog dr Saša Knežević, jedan od koordinatora za transplantacije UKC Srbije, ističe za Kurir da im je najveća radost da pacijenta vrate rodbini sa što manjim oštećenjima i posledicama.
- Ali nažalost, patologija, bolesti, povrede su takve da i izgubimo bitku za život pacijenta. Tada nam je dužnost i obaveza da se borimo za druge kojima možemo pomoći. Moždana smrt je kao i svaka smrt koja osobu zadesi van bolnice, u stanu, na ulici... za nekoliko minuta srce će prestati da kuca. Ali kad se desi u bolnici, veštački uspevamo da održavamo pacijenta. Prepoznamo trenutak kad je mozak uništen povredom ili bolešću i uspemo telo da održavamo kratko vreme, od nekoliko časova do nekoliko dana. Činjenica je da organi propadaju, ali koristimo sva raspoloživa sredstva kako bismo, kad je mozak izgubio svoju funkciju i time koordinaciju celog organizma, na eksterne, veštačke načine uspeli da održimo kvalitet tih organa da bi se iskoristili za transplantaciju i pomogli onome kome je to potrebno. Naravno, isključivo uz blagoslov porodice - ističe za Kurir dr Knežević i dodaje:
- Niko od nas nema nikakve zadnje namere, nema mesta teorijama zavere. Proces transplantacije nadzire stotinu ljudi, počev od spremačica koje nam čiste radna mesta, pa i one obilaze oko pacijenta, pa do čitavog niza ljudi koji se bave tipizacijom, transplantacijom, postoperativnom oporavkom, praćenjem pacijenta. Ali nažalost, ima dosta predrasuda. Ljudi, recimo, misle da se time telo skrnavi. A to su minimalni rezovi, često mnogo manji od onih nakon neke ozbiljne operacije. Telo će, nažalost, svakako istruleti ili biti spaljeno, a ti organi mogu produžiti život nečijem ocu, majci, detetu, bratu, sestri...
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.