ALEKSANDRA JERKOV: Protest
Trećeg maja prošle godine devet porodica ostalo je bez života, bez smeha, bez radosti, bez budućnosti, bez svoje dece. Devetoro učenika Ogledne osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu otišlo je tog jutra u školu iz koje se nikada nisu vratili. Njih je, zajedno sa školskim čuvarom, ubio njihov školski drug, koji je tog dana u školu doneo očeve pištolje, spisak dece koju namerava da ubije i Molotovljeve koktele koje je sam napravio. Deset života je ugašeno tog dana, a porodice ubijenih svakoga dana, pokušavajući da se izbore s gubitkom koji nikad neće prežaliti i posle kog nema života, trpe nove uvrede, novu bol i susreću se s novim nivoima ljudske bezdušnosti, bezobrazluka i bezobzirnosti.
Nema osobe u Srbiji koja toga dana nije zaplakala. Nema roditelja koji svoje dete nije zagrlio jače i duže nego ikada, nema nikoga ko nije ostao nem pred bolom i strahotom koja se sručila na porodice ubijenih. Kada su sledeće noći stigle vesti o novom masakru, o još mladih čiji je život okončan nasumičnim pucnjima zaštićenog sina, pitali smo se koliko bola ljudsko biće može da istrpi i svi smo mislili na roditelje ubijenih u „Ribnikaru“ i u Duboni i Malom Orašju. A onda je za te ljude usledio novi pakao. Proces protiv dečakovog oca koji je išao neverovatno sporo, suđenje roditeljima dečaka ubice koje je otvorilo nikada zarasle rane, izjava premijerke da „nije bilo vremena“ da se napravi memorijalni centar, potresne reči roditelja, suze, poniženja i nove uvrede, sve je to dodatno pojačalo bol ovih ljudi za koju ne postoji način da se još više pojača. Međutim, način je pronađen. Roditelji iz saveta roditelja, uprava škole, kao i Vlada Republike Srbije su se pobrinuli za to. Nakon što su glasali protiv toga da u savet roditelja bude izabran i roditelj nekog od ubijene dece čije drugo dete i dalje pohađa ovu školu, nakon što su toliko puta govorili protiv ovih ljudi, nakon što su se toliko puta protivili izgradnji memorijalnog centra, oni su danas otišli i korak dalje i najavili protest protiv roditelja ubijene dece, koji su nazvali nekakvim skupom podrške, mada se ne zna tačno kome, najverovatnije svojoj neljudskosti i rukovodstvu škole, koje na sve načine pokušava da se opravda i skine sa sebe odgovornost za jedan od najstrašnijih događaja u svetu ovog tipa.
Tragično je što roditelji ubijene dece moraju da protestuju, da na ulici mole da se sećanje na njihovu decu sačuva, da preklinju da se deca ne igraju na mestu gde su njihova deca smrtno stradala, da se pamti šta se u toj školi desilo i da se obezbedi da se tako nešto nikada ne ponovi. Tragično je samo po sebi što su ti ljudi usamljeni u svemu tome, što se nasuprot njih nalaze takozvani roditelji preživele dece koji, valjda, bolje od onih kojima su deca ubijena znaju kako ovi treba da se nose sa svojim gubitkom. Tragično je što Vlada Srbije nije memorijalni centar napravila tokom leta, dok je navodno renovirala školu, a zapravo samo prekrečila hodnike u kojima su deca krvarila, umirala i kroz koje su bežala boreći se za goli život. Tragično je što su roditelji kojima su deca ubijena u roditeljima dece koja su preživela naišli na neprijatelje i što u svojoj boli nemaju nikakvu podršku institucija.
Kakvi smo mi ljudi kada dopustimo da se ovako nešto dešava? Kakvi smo pojedinci, kakvo smo društvo, kako da nastavimo posle trećeg maja? Kako da se pretvaramo da se ništa nije promenilo kada se promenilo sve i ništa više ne sme ostati isto? Ko ima pravo da nas na to tera? Moramo pomoći roditeljima ubijene dece iz „Ribnikara“. Posle svega što su preživeli, ne smeju još i ovo da trpe. Sramota je svih nas.