Novo proleće na Kurir televiziji doneće novu emisiju "Ni pet ni šest", ali i novo lice - Jovanu Grgurević. Iako je promenila radno mesto, nije teme i način rada kojim je tokom karijere duge preko dve decenije kao voditelj stekla veliku naklonost gledalaca.
Pored toga što se razgovori koje pokreće tiču mnogih, Jovana je privrženost zaslužila i svojom jedinstvenom prirodnošću. Dok se priprema za start nove emisije koja će se emitovati od 18. marta radnim danima u 16.15, za TV Ekran evocira brojne poslovne uspomene.
Koliko će emisija "Ni pet ni šest" podsećati na vaš minuli rad?
- Biće rezultat minulog rada i minulog života. Neće biti usiljenih senzacija, demagogije i prostakluka. Onako kako živimo ili onako kako treba da živimo - takve će emisije i biti, ni bolje ni gore - ni pet ni šest.
Kako je došlo do vaše saradnje s Kurir televizijom?
- Nisam se uklopila u nove ideje na prethodnoj televiziji i bilo je logično da promenim posao. Postoje kolege s kojima sam radila duže od 15 godina na raznim televizijama još u vreme ratova, petooktobarskih promena i svega što je usledilo. Takva vremena su učinila da se dobro upoznamo, zajedno smo učili, ali i slavili venčanja i porođaje, i prolazili kroz gašenja nekih televizija u koje smo verovali, promene vlasti i sistema... Prošli smo sito i rešeto. Potom sam sedam godina radila na televiziji s potpuno novim okruženjem koje mi je dugo prijalo. Sada, prelaskom na Kurir televiziju, samo sam se vratila dobro poznatim i dragim kolegama.
Jesu li vas lepo dočekale?
- Prilagodljiva sam, što sam pokazala u štampanim, digitalnim, televizijskim, pa i agencijskim medijima. Radila sam u Politici i starom Tanjugu s bardovima ovog posla koji imaju staža koliko ja godina života, sada u Kuriru radim s dobrim i brzim novinarima koji su rođeni iste godine kada sam ja počela da radim, a nadgledaju ih moji vršnjaci, iskusna ekipa. Posao je svaki dan drugačiji i ta dinamika nas je otupela na promene.
- Ima nešto isto za svaki posao - osećaj kada prepoznaš kolegu koji je najbolji u svom poslu i osetiš olakšanje jer je u tvojoj smeni. E, to su i tako su me dočekale kolege iz Kurira. Olakšanje je kada sam videla u čijim su rukama uređivanje, montaža i realizacija. Stotine hiljada vesti su ovoj ekipi, za više od 20 godina, prošle kroz ruke, hiljade sati programa uživo smo uspešno uradili zajedno i ko zna koliko kafa i smeha na "puš-pauzi".
Koliko su promene radnog mesta za novinara poželjne?
- Niko od novinara ne menja posao zato što mu je dobro. Profesionalno i privatno mi je najteže palo gašenje televizije Politika, gde sam upoznala i posao i najbolje drugarice. Onda je početkom dvehiljaditih usledila teška lekcija koja nam je pokazala sistem budućnosti cele države, a to je gašenje Foks televizije. Tu smo u praksi upoznali korporativni kapitalizam, bila sam jedna od 74 ljudi koje su otpustili za manje od sat vremena, jednog po jednog, s nepromenjenim izrazom lica, efikasno i šablonski.
- Nikada me nije napustio prezir prema ljudima kojima su prioritet karijera, profit, korporacija, pa na ko zna kom mestu ljudskost. Naučila sam da funkcionišem u korporativnom svetu, da budem korisna, ali i maksimalno oprezna kako bih sačuvala duh i savest. Postoji mera i način da budeš čovek, a da radiš i "privređuješ". Zato na poslu često pokrivam i po dva radna mesta, radim prekovremeno, ali me nikada nećete videti na kompanijskim proslavama, bez obzira na to koliko su mi kolege drage, a kompanija fer.
Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?
- Ne znam zašto sam pristala na poziv tadašnjeg direktora TV Politike, pokojnog Bobana Aleksendrića. Možda je bio izazov, možda iskušenje, ne znam. Ta "TV škola" koju sam počela u Politici traje i danas. Ima razreda koje sam ponavljala, ima i puno popravnih. Dobro je dok znam koliko ne znam i dok ima boljih od mene, pa znam i u koga da pogledam kada se zbunim.
Dokazali ste se u živom programu svakodnevno. Koliko je to zahtevno?
- Nedavno sam se iznenadila kada sam čula izjave poznatih kolega čija imena su čak i u nazivima njihovih emisija. Pričali su o stresu i situacijama u kojima su radili uživo, zvučali su kao da su skakali padobranom. Živ program jeste rizičan, stresan, svašta se dešava. Ima mnogo manje mesta da se ispraviš, ne možeš ni košulju da namestiš ili kineš, a da to ne ode u etar. Zahtevnost programa uživo je pitanje kako se zdravstveno osećaš dok radiš. Ako ti se na odbrojavanje za špicu ubrzava puls, podiže pritisak, skače šećer... odmah odustani. Ako nemaš problem s tim da gledaoci vide i kada ne sediš pravilno, mucaš, štucaš, napraviš lapsus, nešto ne znaš - onda više nećeš pristajati na izmontirane emisije. Ni po cenu toga da pomenute kolege naprave svoju emisiju i ismevaju se na račun tvojih grešaka.
- Pre nekoliko godina sam nosila holter. Aparat je zabeležio rad srca i kada idem uzbrdo i kada mi je sin javio da je dobio jedinicu, ali nije bilo nikakve promene pre, za vreme i posle programa. Možda treba uvesti holter u probni rad, da testiramo da li je organizam otporan na program uživo.
Koliko je moguće danas da novinari rešavaju probleme običnog čoveka?
- Došlo je vreme da moramo da odbranimo suštinu života svakog čoveka. "Običan čovek" ne postoji, svako je neobičan na svoj način. Svako ima svoj problem, a stara izreka kaže: "Ako može da se plati, onda to nije problem nego trošak", novo vreme je demantovalo poslovicu time što je danas pitanje života i zdravlja, čak i toga koliko dece ćeš imati postalo pitanje toga koliko para imaš. Ako pođemo od važećeg, da "običan čovek nema para", ulazimo u rat za odbranu suštine, prave vrednosti života. Biće tu mnogo posla. Imamo i krajnosti u medijima i na društvenim mrežama, to je jaka struja koja nameće da se život broji u dinarima, dolarima, metrima, kvadratima, karatima, čak i u centimetrima nekih obima. To je opasno površno, besmisleno i u novoj emisiji nećemo ćutati o posledicama takvih uticaja.
- Sve ima svoje mesto, ali su se prioriteti pogubno izmešali. Život je mnogo veći, nema probni period niti reprizu da bismo dozvolili takva traćenja. Bojim se da ima ljudi koje bi šokiralo da im kažem da će umreti. Svi ćemo umreti, pre ili kasnije. To je konačno i jedino "bodovanje", šta će ostati posle nas. Ostaće porodica, deca pre svih. Ne mogu da dozvolim da se sve svede na to da sam mnogo radila, već da pamte ljudi kojima je emisija direktno pomogla da reše svoj problem ili formiraju stav o onome šta nam se dešava.
Laskaju li vam komplimenti kolega poput onog Aleksandra Tijanića da ste srpska Grejs Keli?
- Mnogo žena poput mene ne ume da primi kompliment, a poređenje s Grejs Keli se desilo kada sam imala dvadesetak godina, pa sam se još više zbunila i postidela. Na sličan način ignorišem i podatke o gledanosti. Ako me ponese to što me prepoznaju na ulici, možda to što je emisija najgledanija ili to što se nekome dopadao moj izgled, postaću deo površnosti, narcisoidnosti. Naučnici, pesnici, glumci su vredni pažnje i pamćenja. Njihova dela traju decenijama, vekovima.
- Posao voditelja može da te zanese, da pomisliš da si važniji nego što jesi. Ne kažem da nije važan, ali se dobro zna da je voditelj samo domaćin mnogo većima od sebe. Veći od voditelja je nagrađeni matematičar iz gimnazije, majka koja je sama podigla troje dece, hrabar dečak na kog su pucali na Badnje veče... Voditelje čeka odjavna špica, a njihovi talenti ili hrabrost mogu da menjaju svet. Moć voditeljskog posla je u tome što temu ili problem mogu da izvuku iz kuća i da postane glasno i javno ono šta nas muči: od cena, redova, lista čekanja do migracija, ratova i novih podela svetske vlasti.
Kada se ukuca vaše ime u Gugl pretraživač, neizostavno iskoči podatak da ste se uvek opirali fizičkim promenama. Često ste ponavljali i da vi niste klasična voditeljka. Otkud onda vaša ljubav prema radu na televiziji?
- To što ne dajem značaj fizičkom izgledu, ne znači da nisam neka vrsta egzibicioniste, da ne tražim pažnju. Ne možeš da radiš na televiziji, a da nisi delom egzibicionista. Pažnja treba da se dobija stavom, hrabrošću i iskustvom, a ne izgledom ili skandaloznim ponašanjem, za to ima mesta, ali ne u informativi. Ključ je u odgovoru na pitanje šta da radiš s pažnjom koju si dobio, kako je kanališeš. Rad na televiziji ti daje dragocenu šansu da dovedeš ljude i da se mnogo glasno čuju oni ka kojima ćeš tu pažnju da preusmeriš. Ukoliko centar pažnje nije gost, njegov stav, uspeh, problem, talenat, već moj fizički izgled, onda ta emisija ne zavređuje gledanost.
Je li privatan život savršena protivteža novinarskoj karijeri?
- Trpi sve i trpe svi, a najviše moj muž i moja mama. Život treba postaviti u funkciju ljubavi prema mužu, deci, familiji, drugovima, životinjama, muzici... I, naravno, prema poslu. Ja ne živim da bih radila, nego radim da bih živela. Da moj muž nije tako dobar otac našoj deci, da nemaju babu koja će da me odmeni u kuhinji i vaspitanju, nikada se ne bih usudila da radim bilo koji odgovoran posao. Prosto, nisam hirurg niti lekar Hitne pomoći, oslobodilac, nisam čak ni inženjer ili inovator, pa da ima smisla žrtvovati svoju porodicu radi višeg dobra.
Da li biste ponovo otišli iz Beograda kao što je bio slučaj sa selidbom u Kotor na tri godine?
- Beograd je moj rodni grad. Porodica i prijatelji su mi u "krugu dvojke". Moja spavaća soba je soba u kojoj je živela moja prababa, pa moj odnos prema Dorćolu ima svoju divnu istoriju. Otišla sam u Kotor da bih bila mama i supruga, da ne moram da se vratim na posao dok ne vidim da su deca stasala, da dišu morski vazduh, da plivaju i po pet meseci godišnje, da im kuvam i tri puta dnevno, da formiraju odnos prema porodici, kulturi i moralnim osnovama. Kotor nam je to dao. Znam da je sve u zbiru luksuz, posebno to što nisam morala da radim, pa je sve ovo bilo moguće. Kotor je divan grad, verovatno su divni i Melburn i Venecija, ali nisu moji, moj je samo Beograd.
Je li moguće raditi u medijima, a ne družiti se s javnim ličnostima?
- Družim se s mojim društvom, a radim s javnim ličnostima, što ne znači da mi je odbojan svako ko je popularan, prosto vrlo strogo delim posao od života.
Zanimljivo je da vam je holivudska glumica Mila Jovović rođaka. Jeste li se možda kao male igrale današnjih zanimanja?
- Mila je još kao dete bila uspešan foto-model, a to nije baš igra. Moje detinjstvo je bilo mnogo drugačije, gledala sam "Drugi dnevnik" jer je deda tada uključivao televizor, a baba vikala: "Pssst, počinju vesti". Posebna atmosfera, tajac, puna pažnja! Naravno da sam poželela da budem tako važna - dečja posla. Deda je doživeo da mu ja čitam vesti i donosim Politiku direktno iz štamparije, noć pred prodaju. Da se samo na tome završilo, bila bih zahvalna.
Bonus video: