Za Draganu Stanojević koja je 17. marta 2004. godine sa tri ćerke od dve, osam i 12 godina bila u Kosovu Polju, sećanja na taj datum nikada neće izbledeti, a dim od paljevina i strah, kako tvrdi, oseća i dan danas.
Stanojević tvrdi da bi volela da zaboravi datum i dan pogroma, jer je za njega vežu jako bolna sećanja, ali svesna je, kaže, da se zaboraviti ne sme.
„Gorelo je Kosovo Polje, gorele su kuće naših komšija, a meni je gorela duša. Gorela mi je duša zbog osećaja bezpomoćnosti, zbog spoznaje da, nažalost, prava i pravde nema“, ističe Stanojević za Kosovo onlajn.
Ona je tog dana bila sama u stanu sa tri ćerke.
„Dim od paljevina i gareži još uvek osećam, i svakog 17. marta i svakog dana. 20 godina je prošlo od tog dana, a sećanja su, na moju žalost, još uvek podjednako živa. Tih dana, kada obeležavamo taj datum, često čujem reči 'pogrom' i 'progon', a meni su u glavi reči mojih kćerki 'mama, gori naša škola, gde ćemo sada u školu?' i 'tata, gde si sada da nas vidiš, nas će ovde da ubiju'. Naime, moje devojčice su tri meseca pre tog događaja izgubile oca, a ja supruga. Otac je ipak neko ko je zaštitinik i neko na koga one možda više računaju, nego na majku kao zaštitnika“, priča Stanojević.
Sve oči su tog dana bile uprte, kako priča Stanojević, u međunarodne predstavnike koji su na Kosmetu bili zaduženi za očuvanje bezbednosti, međutim, od njih je došlo, kako ističe, i najveće razočarenje.
„Tračak nade je bio dolazak jednog oklopnog vozila Kfora, ali to je bilo ujedno i najveće razočaranje, jer su od nas tražili da za pet minuta izađemo iz svojih stanova i da nas otprate do Ugljara, a gde posle, to nam nisu rekli. Nismo izašli, proveli smo jednu besanu noć, noć u kojoj su se čuli pucnji, padanje krova i urlici oduševljenja naših komšija Albanaca kada bi koja kuća pala, srušila se i izgorele. Ja sam pokrivala deci glavu da to ne čuju, plakale su dve starije, a najmlađa je plakala zbog njih. To nikada neću zaboraviti“, ističe Stanojević.
Sutradan je odlučeno da žene i deca napuste zgradu.
„Mi smo nedelju dana bili kod mojih roditelja i ponovo se vratili u Kosovo Polje i tamo bili do 2007. godine kada smo, nažalost, morali da napustimo Kosovo Polje, jer smo bili podstanari, a gazda je prodao stan. To je bio još jedan traumatičan dan za mene i za moju decu, jer smo morali da odemo iz mesta, gde sam ja bila najsrećnija i provela najlepši deo svoje mladosti, a one mesto gde su rođene“, priča Stanojević.
Tvrdi da bi volela da se takvi dani nigde, nikome i nikada ne ponove.
„Često čujem od svojih kolega kada kažu bio je to sasvim običan dan, za nas Srbe sa Kosova i Metohije više nema običnog dana, od 1999. godine, a možda i pre toga. Tako se ja sećam tog 17. marta i volela bih da se to nigde, nikada i nikome ne ponovi“, ističe ona.
Iako sada žive u Gračanici, Draganina najstarija kćerka je postala profesor u školi za kojom je nekada plakala dok je gorela, a to im, ističe Stanojević, daje nadu za ostankom i opstankom.
Kurir.rs/Kosovo online
Preneo: R.J.