Prva sednica Radne grupe koja će se baviti pitanjima Memorijalnog centra u „Ribnikaru“ biće održana danas.
Na sednici će biti donet poslovnik o radu nakon čega će grupa početi sa radom. Radnu grupu čine predstavnici ministarstava nadležnih za prosvetu, kulturu i javna ulaganja, predstavnici grada Beograda i gradske opštine Vračar, direktor Ogledne OŠ „Vladislav Ribnikar“ i predstavnici određenih udruženja.
Podsećamo, Vlada Srbije donela je na sednici 8. marta, pored odluke o obrazovanju Radne grupe za Memorijalni centar, i odluku da deo škole u kojoj se 3. maja prošle godine desila tragedija, neće biti korišćen za nastavu.
Gosti jutarnjeg programa "Redakcija" koji su diskutovali o ovoj temi bili su Darko Polimac, šahovski trener, Borko Petrović, profesor engleskog jezika i književnosti iz Paraćina i Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola.
Antić je pričao o samoj inicijativi Memorijalnog centra u "Ribnikaru":
- Roditelji su u pravu, ako vam neko pogine od najmilijih, sigurno da želite u toj školi da ostavite memorijalni centar. Ne bih se mešao, ostavio bih to ministarstvu prosvete, roditeljima i na neki način društvenoj javnosti, a to je kultura, arhitekte, grad Beograd, prema tome podržavam, a verujem i čitavo obrazovanje, taj memorijalni centar, da se da do značaja, i da se ukaže da to što se tamo desilo nije dobro.
Potom je odgovorio na diskusiju da li cela škola da bude Memorijalni centar, deo nje ili samo učionica u kojoj se dogodio masakr:
- Ako uzimate čitavu zgradu, onda ukidate obrazovanje dece koja su u okruženju. Može da bude deo zgrade, pa taj deo da bude ograđen i vidljiv. Ne treba uskratiti deci obrazovanje, ne bi trebalo da putuju na drugi kraj Beograda zbog škole.
Polimac je pričao o blagodetima da deca što ranije krenu u školu.
- Šah u školama je deo sveobuhvatnog programa i deo reforme u obrazovanju. Možda se ne bih složio da bi to trebalo da bude jedna učionica, mislim da to više nikada ne bi trebalo da bude škola, već Memorijlani centar. To bi trebalo da posluži kao startna pozicija za promenu školstva. Bio sam predstavnik šaha 20 osnovnih i četiri prestižne srednje škola u Irskoj, tamo su uveli totalne reforme u školstvo. Recimo, u školu se kreće sa četiri godine. Pošto sam bio u komisiji za obrazovanje u Briselu u EU, od drugih profesora sam dosta toga saznao. Upravo sam pričao o ranom polasku dece u školu, a oni su mi rekli da je jako važno da deca uđu u školski sistem što pre. Kaže, nisu sve porodice idealne, naravno, te mi rekli da moram znati da se 20% dece lepše i sigurnije oseća u školi, nego kod kuće. To me malo uzdrmalo - rekao je Polimac, pa je spomenuo interesantan koncept za decu koja su usamljena:
- Dakle, prve četiri godine škola u Finskoj, Danskoj, Irskoj, Švedskoj, Norveškoj, se bave samo pedagoškim radom. Niti jedna škola nema pedagoga, nego su nastavnici sami po sebi pedagozi. Tu se stavlja akcenat na razvoj empatije, drugarstva, osećaja prema državi i mnogih drugih stvari koje se ne uče u našim školama. Jedan primer ću vam dati, u svakoj školi u Irskoj postoji jedna klupa, zove se "friendly bench". Ona je ocrtana cvećem, lepih boja, nalazi se usred dvorišta gde se deca igraju. Deci su rekli, ako se osećauj usamljeno, imaju problem ili nemaju sa kim da se igraju, da sednu na tu klupu, a takođe su rekli da ako neko vidi nekoga na toj klupi, da mu priđe i vidi šta je. Nije delovala prva tri meseca, deca se stidela, ali su krenula da sede, pa je taj "friendly bench" zastupljen u svakoj školi u Irskoj.
Petrović je rekao šta on koristi za razbibrigu u učionici, pa je spomenuo primer iz Turske kojim je ostao fasciniran.
- Ja uvek govorim da ulazna vrata škole ne bi trebalo da budu portali koji idu u prošlost. Deca bi trebalo da se osećaju komforno i relaksirano. Tako i na času i na odmoru. Ja volim da im puštam pesme, recimo ako ujutru dođemo, ja uvek čas počnem sa nekom pesmom, recimo od Bore Čorbe "Dobro jutro". Tako ih nasmejem, ali i razbudim. Dakle, volim da vlada pozitivna energija, da đaci imaju svoj kutak. U Turskoj mi se mnogo dopao sistem sa đacima koji su problematični. Dakle, kada je vreme ručka, direktor sa njima sedne da jede, a time im upravo nagoveštava da je pristupačan i da bi rado diskutovao sa njima o problemima - rekao je Petrović, pa nastavio:
- Verujte mi da to jako utiče, deca budu ponosna, govore da su ručali sa direktorom, a ustvari tim ručkom on uspe da reši neke probleme. Mi na Balkanu smo malo drugačiji, mi ne volimo da priznamo da imamo probleme, guramo ih pod tepih, a onda sve samo pukne. Moramo da naučimo da na vreme artikulišemo probleme.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
Bonus video: