MISTERIJA DUGA 20 GODINA! Potresna ispovest Blaže Bulatovića: Bog je namestio da otac i sestra budu gore, oni su mi VEČNI MOTIV
Koliko čovek može da bude jak kada kao dete doživi veliku tragediju. Kada u trenutku ostane bez oca koji mu je bio sve - muška ruka, idol, neko koga je beskrajno voleo i koji mu je život činio savršenim!
Blažo Bulatović je već sa 14 godina morao preko noći da odraste i ispliva iz užasne situacije u koju ga je sudbina dovela. Njegov otac, Branko Bata Bulatović, ubijen je 26. marta 2004. godine, a ovaj zločin ni posle dve decenije nije rešen.
Na godišnjicu ubistva koje je potreslo region, Blažo Bulatović je u emotvnoj ispovesti govorio o tragičnom danu, svom detinjstvu, životu pre i posle smrti oca, problemima sa kojima se suočavala njegova porodica, ljudima koji su bili tu kao podrška, ali i o drugoj tragediji kada je izgubio i sestru.
Od dečaka koji je uz oca imao prelepo detinjstvo, preko momka koji je pre vremena morao da odraste i talentovanog fudbalera do, sada već uspešnog trenera, Blažo je prošao trnovit put koji mnogi ne bi izdržali.
Od raja, do ivice pakla
- Ja sam generalno sa tatom odrastao uz fudbal i meni je fudbal bio sve na svetu. Ja sam uz tatu, odlazeći kod njega u Savez i na skoro svaki trening reprezentacije, na druženja sa velikim fudbalskim imenima u to vreme, Savićević, Mijatović, Stojković i mnogih drugih koji su igrali na Svetskom prvenstvu 1998. i Euru 2000. godine. Ja sam imao to neko lepo detinjstvo, trenirao sam fudbal, išao na Mundijal i Euro i meni je taj život dečački od šeste do 14. godine bio kao bajka. Tata mi je ispunjavao sve želje, svuda me je vodio, pričao sam sa igračima, slikao sam se sa njima, imao sam od svakog dres... Imao sam orman gde je bilo 100, 150 dresova! To je priča koju nikada neću zaboraviti! Ja sam bio i talentovan za fudbal i tatina najveća želja je bila da se ja bavim fudbalom! Da li kao igrač, da li kao trener, da li kao funkcioner... Znam da mi je jednom prilikom rekao da se nada da će fudbal biti moj život kao i njegov. Biću zahvalan svom ocu do kraja života jer to što je on meni priuštio to ja nikada neću zaboraviti! Došao je i taj 26. mart 2004. koji je... Koji je promenio sve!
Rano detinjstvo
- Mi smo živeli u jednom malom stanu na Palasu, skromno. On je pre Fudbalskog saveza bio direktor FK Budućnost iz Podgorice, baš kad sam se ja rodio postao je savetnik generalnog sekretara FSJ i tada smo se svi porodično i definitivno preselili u Beograd. Sećam se i svoje prve utakmice fudbalske, bio je to meč Zvezda - Barselona, a isto 1996. godine vodio me je i na susret reprezentacija Jugoslavije i Farskih Ostrva. To su dve prve utakmice kojih se ja sećam na koje sam išao. Bilo je to normalno detinjstvo u kom verovatno nisam bio ni svestan ko mi je tata, ali kako sam počinjao sa njim da idem na utakmice počeo sam da kapiram koju funkciju ima moj otac.
Zvezda - Barselona
- Stadion je bio krcat, to je bila legendarna utakmica koje se sećam kao juče! Zvezda daje gol za 1:0, stadion puca, ja sam bio oduševljen! Završila se utakmica 1:1, ali kada smo išli kući ja sam tatu molio da me vodi na svaki naredni meč. Tako sam zavoleo Zvezdu, a počela je i još veća ljubav za fudbalom!
Mundijal 1998. i Euro 2000. godine
- Imao sam tu čast da budem i na Svetskom i na Evropskom prvenstvu. Sećam se Eura, ja sam bio sa njima u hotelu i dolazio sam u susret sa igračima. Postoji zanimljiva anegdota... Protiv Slovenije je Mihajlović dobio crveni karton, protiv Norveške je isključen Kežman, protiv Španije je Jokanović zaradio parni žuti i imao je suspenziju za četvrtfinale sa Holandijom. Ja sam posle Slovenije malo pričao sa Mihom i sećam se da mi je tata rekao 'Ej bre, rekao sam ti da mi ne diraš igrače!', a ja sam mu odgovorio 'Ne, ne, ne, ja ti diram ovoga što ne igra sledeću utakmicu'. Tu su se i igrači smejali, sećam se pred četvrtfinale sam pričao sa Jokanom kom sam bio simpatičan i opet je došao tata i rekao 'Je li bre, koliko puta treba da ti kažem nemoj igrače da mi diraš?', a ja sam mu odgovorio 'Pa Jokan ne igra sutra'. I onda su se oni smejali i to im je bilo interesantno.
Osnovna škola
- U prvom razredu sam počeo da treniram fudbal. Bilo je lepih trenutaka, do trećeg, četvrtog, petog razreda svi su postali svesni ko je meni otac. Svaki drugar koji me je zamolio za neki dres za deset dana bi ga dobio, da li je to Milošević, Kovačević, Mijatović... Ja sam to uvek za svoje drugare donosio! Da ne pričam za karte za utakmice, ko god pita, kome god treba, karte za utakmice reprezentacije sam svim drugarima donosio. Imao sam jedan mnogo lep položaj i bilo mi je drago što mogu da usrećim svoje drugare što se tiče tih utakmica i fudbala.
Poraz od Azerbejdžana i surovi osmaci
- Sećam se i jednog perioda koji je za mene bio onako... Bio sam šesti razred i reprezentacija je igrala one čuvene utakmice sa Azerbejdžanom, ako se sećaš onih mečeva... To su sad malo ružnije strane fudbala, ali to je život i to će uvek biti. Sećam se da smo izgubili tamo 2:1 da bi mene osmaci, koji su dve godine bili stariji od mene da su me pitali kad misli tvoj tata da podnese ostavku i ode iz Saveza, ovo je bruka i sramota, sram ga bilo... Bilo je i tih negativnih komentara posle Azerbejdžana... U glavi mi je ostala scena, baš mi se urezala u sećanje, kako dolazim da igram fudbal gde meni ti stariji kažu 'Kad bre misli tvoj ćale da ode iz Saveza, vidi šta je napravio?!'. Ja sam odgovorio da nije on kriv, kao i svaki sin, šta ću, i pored toga što svako ima tu odgovornost... Rekao sam da nije kriv, da ne igra on, a oni su uzvratili 'Nije bitno da li igra ili ne igra, treba da ga bude sramota!'. Ja sam posle deset minuta otišao kući i uveče sam odmah rekao tati, ali u smislu šta misliš, možda su oni ljudi i u pravu, možda bi stvarno trebalo da odeš iz Saveza. On mi je rekao 'Nemoj da se opterećuješ, svako sad može da kritikuje, šta da radimo, to se desilo... Kad smo otišli na Svetsko i Evropsko prvenstvo tad je bilo sve u redu, sada kada napraviš neuspeh, a to ti se u fudbalu dešava bude kritika'. Znam da sam pričao sa njim, ne u fazonu što su to rekli, pa da mi je teško, nego da li su možda i u pravu, da li bi trebalo da podnese ostavku. On je znao da priča kako sa ljudima, tako i sa mnom i kada mi je objasnio zašto on ne treba da ode, kada mi je dao argumente, šta je sve uradio za taj Savez, koliko se trudi za taj Savez, da ima poštovanje svih ljudi... Sve mi je argumentovano objasnio i ja sam shvatio da se ne treba opterećivati tim nekim glupostima i da su u fudbalu normalni usponi i padovi, loši i dobri rezultati.
Dejo i Piksi gledaju Batinog sina
- Do te 14. godine dok je on bio živ ja sam igrao u Poletu. Počeo sam da treniram u jednoj školi fudbala, pa sam došao u Zvezdu gde sam bio desetak dana... Kao i svako dete, pitao me je tata gde hoćeš da treniraš, ja sam rekao hoću u Zvezdu! On kaže, ajde u Zvezdu, ali sam ja posle nekoliko treninga došao kući i rekao mu 'Tata, ovi su mnogo bolji od mene'. Bilo mu je drago da sam video i sve prihvatio na lep način, imao sam drugara iz razreda koji je trenirao u Poletu, on me je zvao i ja sam tu prešao. To je za mene mnogo lep period, igrao sam u Poletu, živeo sam na Dorćolu, imao tri, četiri školska drugara u timu i svi smo živeli blizu, a ja sam tu bio jedan od boljih do te 14. godine, čak sam bio i kapiten, a sećam se nekih zanimljivih anegdota. Tata me je gledao na nekoliko utakmica u pionirima, to nije bila ni kvalitetna liga, to su bile ekipe iz druge lige pionira i svima je bio doživljaj kada u publici vide mog oca sa nekim od poznatih fudbalera. Došao je na jednu utakmicu sa Dejanom Savićevićem, Draganom Stojkovićem i svojim prijateljima, njih pet, šest je bilo. Onda su se, naravno, svi slikali, moja ekipa, protivnički tim, treneri... To je bio mnogo veliki i lep događaj! Kada sam imao 14. godina nažalost se desilo šta se desilo, ali sam ja napredovao u fudbalskoj karijeri. E sad, da li mi je prezime bilo opterećenje? Opterećenje je bilo da u svakom klubu u koji sam išao je bilo 'Aha, Blažo Bulatović, Batin sin'. Ja sa jedne strane volim kada kažu Batin sin, ali sam uvek u neobjašnjivom položaju. Prija mi, ali to je etiketa to je Batin sin. I tako sam uvek imao etiketu, ali da li mi je bilo neko preveliko opterećenje? Pa ne mogu da grešim dušu - nije! Nisam ja igrao na nekom nivou, stigao sam do Superlige, igrao sam u Borči dve godine elitni rang takmičenja, svi su oni znali čiji sam ja sin... Nisam ja osećao neko opterećenje, ali mi je falio. Mnogo mi je falio kao očinska figura, sa njegovim savetima i ličnošću moj život bi bio mnogo drugačiji. Ne znam da li bi bio i lepši, ja se sada ne žalim, živim lepo, ali verovatno bi dosta toga bilo drugačije i mnogo bi mi značilo da ga imam pored sebe.
Tragični dan
- 26. mart, 2004. godina. Taj dan sam išao popodne u školu, bio sam sedmi razred i imao sam ujutru trening u Poletu. Otišao sam na trening, vratio se, kući sam video uplakanu majku, sestru, ženu koja je bila sa nama dugo, sedam, osam godina, čuvala me je, isto je bila uplakana... Pitao sam šta se dešava, rekli su mi pucali su u tatu! Ja taj dan nikada neću zaboraviti! Pitao sam šta je bilo, majka mi je rekla 'Ne znamo ništa, idemo Ana (sestra) i ja u Urgentni'. Mislim da je bio Urgentni, Klinički ili Urgentni... Pitao sam da li znamo nešto, izgubljen sam bio, oni su mi rekli da se ništa ne zna i da će se tek saznati. To se dešavalo oko jedan, dva popodne... Sećam se da sam puštao kanale, menjao ih, RTS, gledam... I tu su počele vesti, naravno, upucan Branko Bulatović... Mene je brinulo da li je u životnoj opasnosti ili nije, a dok su sestra i mama bile na putu ka Urgentnom ja sam video na RTS-u dole je bilo napisano - upucan u glavu! Ta rečenica... Bilo mi je jasno da ću teško opet videti svog oca. Kako su oni išli ka Urgentnom, ja sam posle pola sata pozvao majku koja mi je rekla da je tačno da je upucan u glavu i rekla mi je 'Molim te Baki, samo budi kući, budi dobar, doći će mama još malo'. Ja sam rekao važi, došlo mi je par drugara iz razreda, ostao sam sa tom ženom koja me je čuvala i tu su počele da idu svakakve misli. Čuo si da je upucan u glavu, ali se nadaš da ćeš tatu opet videti. Tu su i prijatelji počeli da dolaze, mama i Ana su se vratile oko pet, šest popodne. I oko 11, 12 uveče su javili da je tata preminuo. Kada su to javili... Tu bol, tragediju, očaj... Nevericu... Ne mogu zaboraviti! Sećam se da sam legao to veče... Kao legao, u jedan, dva... Legneš i ne veruješ šta se dešava! Ne veruješ da je to realnost, da ti više svoga tatu, koji ti je bio idol, koji ti je bio sve na svetu... Da ga ti više nećeš videti, da sa njim nećeš ići u Mek, kod njega kod Saveza, da nećeš ići sa njim ni na jedan trening fudbalski, da nećeš sa njim porazgovarati o školi, o devojkama, o fudbalu... Da nećeš pogledati utakmicu sa njim... I to je ono što u tom trenutku ne veruješ i ti ne znaš kako ćeš da živiš sa tim!
Rečenica koja je ostala urezana u sećanju
- Onda su počele razne priče, šta su motivi, šta je ovo, šta je ono... To su ozbiljne stvari da ja mogu sad da imam pretpostavke. Ja sam pričao u svim intervjuima kada god su me pitali još sa 17, 18, 19, 20, 22 godine, uvek sam pričao da bih voleo da znam zbog čega... Da, voleo bih da znam razlog, ali sam više izgubio... Bilo je svakavih priča i ne verujem ni u jednu dok mi neko ne kaže e, dokaz je taj, taj, taj i taj, to ti je sto posto dokazano! Onda, okej. Moja glava sada razmišlja, kada sam otac dvoje dece, kada sam oženjen, kada sam ostao sa majkom, ne mogu da kažem da me ne interesuje ko ga je ubio, ali sam digao ruke. Mislim da ću u grob da odem bez te informacije! Ali baš zbog toga sam rekao sebi da hoću da obradujem njega i moju sestru koji su zajedno na nekom lepšem mestu! Bog je namestio da oni budu zajedno gore, a da majka, moja supruga, moja deca i ja budemo na zemlji i imam jedan jedini motiv u celoj toj priči, a to je da budem uspešan trener i to je ona rečenica tatina koji je rekao 'Ja bih najviše voleo da ti budeš uspešan fudbaler ili trener'. E, ta rečenica će zauvek biti urezana u mom srcu i neću da se smirim dok to ne ostvarim!
Dejan Savićević - čovek koji se rađa jednom u milion godina
- Ceo život ću biti zahvalan Dejanu Savićeviću! To sam pričao uvek, a to ću reći i sad! To je čovek koji se jednom u milion godina rađa! Kada se to desilo pomogao je meni i mojoj porodici šta god da treba. Da li ga zovem, da li on mene zove, čujemo se svakodnevno skoro. On je meni još na sahrani rekao ‘Ti ćeš biti moja briga, ti, tvoja sestra i majka’. On je to sve ispoštovao i dan danas poštuje! Što se tiče Dejana Savićevića ne postoje reči hvale za tog čoveka i za ono što je uradio za mene i moju porodicu. Moram da kažem da je i Budimir Vujačić, bivši fudbaler, čovek koji je takođe spreman da zove i pomogne. Pita me o trenerskoj karijeri, brine se... Nisam sa puno ljudi koji su u to vreme bili uz tatu i u reprezentaciji i Savezu, u kontaktu, ali sam siguran da kada bih pozvao bilo koga od njih oni bi bili tu za mene i bili bi spremni da mi pomognu.
Fudbalska karijera i gol Zvezdi
- Nisam bio neko čudo, ali sam bio talentovan i mislim da nisam napravio neki veći domet jer nisam bio radan i vredan kako je trebalo da budem, ali sam ponosan na svoju fudbalsku karijeru. Nisam imao očinsku figuru i muški autoritet koji bi mi pomogao da živim jedan pravi fudbalski život. Živeo sam život koji nije bio dobar za moju karijeru, nije bio profesionalan. U tom nekom ludilu sam se malo izgubio, nisam bio radnik i zbog toga nisam napravio neki veći domet.
Stigao sam do Superlige, dao sam gol Zvezdi... Eto, sin mi sada trenira fudbal i ja kad mu kažem da sam dao gol Zvezdi njemu je to vau, i pored toga što to nije Bog zna šta. Ali eto, hvala Bogu pa imam bar nešto svojim sinovima da ispričam od te moje skromne fudbalske karijere. Mislim da mi je sada mnogo zrelija i ozbiljnija glava i želim da sve to što nisam imao kao fudbaler nadomestim kao trener.
Trenerska karijera
- Uozbiljio sam glavu, sve ono što sam radio kao fudbaler sada kao trener ne radim. Imam porodicu, zreliji sam, ozbiljniji sam i mislim da sam talentovan. Da li ću uspeti pokazaće vreme, ali motiva imam na pretek. Prvo, naučio sam kako ne treba živeti kada se baviš nekim poslom u kom želiš da uspeš. Video sam u sebi šta ne valja, iz toga sam naučio. Imam dva sina, ženu i majku koji su sa mnom i koji bi dali sve na svetu da ja budem uspešan. Imam oca i sestru koji su gore na nebu i daću sve od sebe da i njih učinim ponosnim. Motiva imam na pretek, glava mi je ozbiljnija i mislim da ima potencijala i prostora da se napravi jedna velika priča. Krenuo sam kao pomoćnik u Dorćolu i u Zvezdari, a sa 29 godina sam prvi put vodio klub samostalno. Šansu su mi dali ljudi iz Zvezdare posle koje sam vodio i Studentski grad, Jedinstvo iz Surčina, Prvu Iskru... Tri godine sam u kontinuitetu radio u Srpskoj ligi, a u isto vreme bio sam u mlađim kategorijama reprezentacije. Stigao sam i do reprezentacije Libije gde sam bio pomoćnik Zoranu Filipoviću. Kada bih gledao šta je najveći uspeh... Pa, klupski je svakako treće mesto u Srpskoj ligi grupa Beograd sa Jedinstvom iz Surčina! Kada se gleda reprezentacija, bio sam deo stručnog štaba selekcije do 17 godina koja je bila treća na Evropskom prvenstvu. Došao sam i do Prve lige Srbije, nažalost samo pet kola sam vodio Slobodu iz Užica gde sam imao dva poraza i tri nerešena rezultata, ali sam ponosan jer sam završio profi licencu, i dalje sam u reprezentaciji i sada sam u Čukaričkom u Superligi, u jednom ozbiljno organizovanom klubu. Zahvalan sam Gordanu Petriću što me je pozvao da radim sa njim u Čukaričkom i svim ljudima u klubu što su me primili na najbolji mogući način. Stvarno mi je zadovoljstvo da radim u klubu kao što je Čukarički. Išao sam stepenik po stepenik, iz Srpske u Prvu, iz Prve u Superligu, u stručnom štabu sam omladinske reprezentacije sa Radovanom Krivokapićem i kada bi me pitao koji su moji planovi za budućnost... Neka ide sve nekim svojim stepenicama, kako i treba, na gore! A ja verujem u sebe i svoj rad, znam da mogu da napravim nešto veliko za mene i za moju porodicu!
Druga tragedija
- Porodica i prijatelji su mi puno značili u tim trenucima. Supruga, majka... Kada sam izgubio i Anu... To je i druga tragedija koja je obeležila moj život. Izgubio sam rođenu sestru i mislim da je sve to bilo lančano. Mislim da je moja sestra isto zbog tog slučaja koji se desio 2004. godine, mislim da je i ona zbog toga patila, da joj je mnogo falio tata, da se nije pronašla i da je nažalost i ona izgubila život. Da je teško, naravno teško je. Da mislim o njih, mislim svaki dan. Ali to mi samo daje dodatni motiv da oni budu ponosni! Ne želim da ode u patetisanje, ja sam živ, zdrav, prav, imam decu, imam majku, imam ženu, imam za šta da se borim. Ali da fale, fale! I faliće ceo život!
Dorćol - omiljeni deo Beograda
- Dorćol je moj omiljeni kraj, nikada ga ne bih menjao i imam puno prijatelja ovde. Ljudi sa kojima sam odrastao, išao u školu, volim da popijem kafu sa njima. Tako da, generalno imam dva, tri kafića na Dorćolu u kojima pijem kafe, mnogo prijatelja. Dorćol je moj simbol i ja ga ne bih menjao ni za šta!
Poruka za kraj
- Šta god da se desi u životu nikada ne treba odustajati! Uvek treba ostati pozitivan i jak, kada si ispravan prema svom poslu i životu, uvek će život i posao da ti vrate! To je moj neki moto i isto tako mislim da sve ovo što se desilo jeste mnogo teško, ali iz svih tragedija, bolnih i teških situacija mora se izvući nešto pozitivno. Samo se tako može gledati gore i uspeti u životu.
Kada te ne bude?
- Kada me neko pita ko je tvoj idol ja uvek kažem moj otac! I uvek će mi biti idol. Priča se o njemu i posle 20 godina, ima dosta prijatelja koji i dalje pričaju otac ti je bio veliki čovek, veliki funkcioner, to je bilo čudo... Pričaju za njega samo pozitivno i ako budem kao on ja sam za sebe i više nego uspeo! Ne znam da li ću moći da ga nadmašim, ali ako uspem znam da će njemu biti drago! Ako se bude pričalo o meni kao o njemu sigurno će i moji sinovi biti ponosni. Evo, i sada kada s tobom pričam, posle 20 godina si želeo da napravimo intervju... Ja sam ponosan što je moj otac bio takav da ga nisu neki ljudi zaboravili.
Kurir sport / Žarko Sokić
BONUS VIDEO: