Svojim primerom čuveni televizijski voditelj Živorad Nikolić potvrđuje nepisano pravilo da za novi profesionalni početak nikad nije kasno. Iako je u penziji već izvesno vreme, entuzijazam i radna energija ga ne napuštaju pa je potpuno spreman da još jednom ukrsti koplja sa izazovima u novoj emisiji "Sa Žikom po Srbiji". Novinarske avanture čuvenog TV lica gledaoci će moći da gledaju nedeljom na Kurir televiziji, i to od 24. marta, kada u 15 časova startuje prva emisija.
Vaša saradnja s Kurir televizijom samo se nastavlja jer ste već bili kolumnista dnevnog lista Kurir?
- Dobro pitanje i dobra konstatacija. Između Kurira i mene uvek je postojala tajna veza. Na inicijativu mog prijatelja Dragana Alempijevića krenuo sam s kratkom kolumnom o običajima i tradiciji u Srbiji i ta saradnja trajala je duže od dve godine. Sa emisijom "Žikina šarenica" stizali smo u brojna mesta naše lepe zemlje. Pogodak je bio pravo u metu. Znate za onu našu izreku sto sela, sto običaja. Ostala su mnoga svedočanstva o našim ljudima i navikama. Meni je to mnogo značilo.
Nije to vaša jedina veza sa štampanim medijima?
- Novinarsku karijeru započeo sam u Vrnjačkim novinama i uvek mi je bila važna ta veza sa štampanim medijima. Ovoga puta saradnja s televizijom Kurir stiže na inicijativu moje dugogodišnje saradnice i prijateljice, rediteljke Marijane Petrović. Naša saradnja potrajala je više decenija i uspešno je funkcionisala. Nadam se da će tako biti i ovog puta.
Otkud ideja za emisiju "Sa Žikom po Srbiji"?
- Marijana Petrović je autor projekta. Dopala mi se ideja putovanja po Srbiji i susreta s ljudima koji svojim životom i delom pomeraju granice. Iz iskustva znam koliko je to teško u malim sredinama i koliko energije treba u tim situacijama za realizaciju talenta. Treba ubediti neverne Tome i biti pop u svom selu. Takvi ljudi zaslužuju i veću medijsku pažnju. To je i svojevrsno priznanje za ono čime se bave.
Prija li vam više snimanje u eksterijeru, što je ponekad bila praksa i sa "Žikinom šarenicom", ili u studiju?
- Ovaj način snimanja emisije za mene je izazov. Imao sam prilike da se tokom brojnih putovanja oprobam u kratkim reportažama. Emisije s terena su nova priča za mene. Valja naći zanimljivu temu, otvoriti sagovornika, složiti priče u dobrom ritmu, naći dobro pakovanje i meru. Da gledaoce zavedeš i sadržajem i načinom priče.
Da li je rad na televiziji toliko zarazan da se niste umorili i je li reč o prevelikoj ljubavi prema poslu pa radite iako ste se penzionisali?
- Ne isključivo televizija. Novinarstvo je način života, žar, vatra koja vas održava. Penzionerski dani su samo faza. Ja mislim i tako doživljavam i taj deo života, kao potrebu održavanja tela i, pre svega, duha. Ako ne učestvuješ aktivno u životu, brzo te pojede rđa.
Kada ste počinjali, televizija je bila jedna i imala je dva kanala. Danas i nije takvo čudo pojaviti se na ekranu. Smeta li vam što nestaje njena magija?
- Svako vreme ima svoj ritam i način manifestovanja realnog života. Tako i televizija. Doživljavam to kao raznovrsniju ponudu na tržištu. Televizija je danas nešto drugo u odnosu na ono vreme. Konkurencija izoštrava ukus, daje mogućnost većeg izbora. Pored toga što gledalac može da izabere kanal po svojoj meri, tu je i produkcija u skladu s novim vremenom. Tako svet napreduje.
Kako ste zapravo od profesora ruskog jezika postali TV lice? Je li vam to ikada bio skriveni san?
- Potajno, naravno. Prvi moj susret s televizijom bio je u ranom detinjstvu, kada je televizor bio retka pojava. Pogotovo u selu. U mojoj Jasikovici bio je samo jedan u kući mog rođaka. Povremeno se događalo da pogledam tada čuveni kviz koji je vodio Mića Orlović. Bila je to, za dečaka od devet godina, neviđena čarolija. I pusta želja u vreme kad su mi obaveze bile škola i napasanje stoke na seoskim livadama. Po završetku gimnazije najveća želja mi je bila da završim Filološki fakultet i radim kao profesor u srednjoj školi. I desilo se. Ali posle druge godine profesorovanja sam izgubio taj početni žar. Nekako, učinilo mi se da trčim isti krug na hipodromu. Bilo mi je tesno. Tada se pojavio moj prijatelj iz gimnazijskog života Boško Ruđinčanin i ponudio rad u listu Vrnjačke novine i na Radiju Vrnjačka Banja. Tako je počelo, ostalo je novinarska karijera.
Iako ste bili jedno od zaštitnih lica Javnog servisa, u jednom trenutku ste otišli. Smatrate li da nikada nije kasno za nove početke, pošto upravo još jednom polazite od nule?
- To što se meni desilo s Radio-televizijom Srbije je više od sna. I uverilo me da je sve moguće ako nešto mnogo želiš i, naravno, ukažu se okolnosti. Nova emisija je novi izazov. Prosto, emisija dokumentarno-putopisnog karaktera uvek mi je bila velika želja, ali nije bilo prilike da se na tom planu pokažem. Veliku radost mi je pružila ponuda Kurir televizije da sarađujemo na projektu koji se zove "Sa Žikom po Srbiji". Emisije ovog tipa su uvek bile najcenjenije u televizijskom stvaralaštvu, naravno i najzahtevnije. Radujem se novom poslu.
Osećate li potrebu da se takmičite s konkurencijom ili smatrate da je nemate?
- Što da ne. Da probamo.
Tokom karijere dobili ste mnogo nadimaka, koji vam je najdraži?
- Žika Šarenica. Pa to je moja životna diploma. Danas, osim mojih bliskih prijatelja, niko i ne zna moje pravo ime i prezime - Živorad Nikolić. Kada mi je Aleksandar Tijanić, tadašnji direktor RTS, predložio da se emisija zove "Žikina šarenica", nisam mogao da poverujem. Dotad takve personalizacije u emisijama nisu bile običaj, pogotovu na Javnom servisu. Ali on je bio vidovnjak, meni se kasnije dopalo, a gledaoci to prihvatili i trajalo je punih petnaest godina.
Radili ste najviše emisija uživo, spisak vaših lapsusa stoji u vašoj biografiji na internetu. Gledate li danas na njih sa osmehom?
- Prvo sam bio u velikoj sekiraciji. Svi želimo da u tom poslu budemo perfektni. Međutim, živi televizijski program nosi brojne izazove. Kada sam shvatio da je i greška sastavni deo živog programa, drugačije sam to doživljavao. Naravno, pokušavao sam da toga bude što manje, ali i Marfijev zakon je funkcionisao na svoj način. Danas to pročitam ili pogledam sa osmehom.
Da li je tačno da su vas u srednjoj školi zvali Homer i pišete li i danas stihove?
- Kao gimnazijalac malo sam filozofirao, dosta sam čitao, moralo je to da ispliva. Voleo sam i da se pokažem. Pa je tako moj drug iz razreda odlučio da me uporedi s Homerom. Ostali su to prihvatili. Naravno, i danas osetim potrebu da neke važne i lepe stvari kažem i u stihu. Evo, možemo i ovaj razgovor da zaključimo jednim epitafom iz mladosti: "Zagledan u ono što prolazi, prolazim pored sebe zamišljen".
Bonus video: