Rade Vučković je autor brojnih velikih hitova, a njegovu životnu priču, pored muzike, obeležila je i stalna potraga za ljubavlju.
Kompozitor iza sebe ima buran emotivni život, velike ljubavi iz kojih je dobio i naslednike, teška iskustva kroz koja je prošao, ali i mir u kojem već duži niz godina živi sa svojom partnerkom, o čemu je svojevremeno pričao u intervjuu za Kurir.
Kakvo je vaše detinjstvo bilo?
Nemam šta da ti detaljišem o svom početku, imao sam bezbrižno, lepo detinjstvo. To je u najkraćem i najpreciznije. Odrastao sam baš ovde gde sad sedimo, u provinciji, u jednoj maloj čaršiji zvanoj Kuršumlija. A onda sam u sedamnaestoj godini otišao u Beograd. Ovde sam završio osmogodišnju školu, a u Beogradu srednju muzičku školu, u „Mokranjcu“.Mi smo delili školu sa baletskom školom „Lujo Davičo“, tu sam završio pripremni odsek srednje muzičke škole, jer nisam imao nižu, e, a kasnije odlazim u Prištinu. Posle završene srednje muzičke otišao sam u vojsku i posle se preselio na Dorćol, gde živim već pedeset godina.
Bogoljub, Nada, sestre, zavičaj
Moji roditelji Bogoljub i Nada imali su troje dece. Imam dve sestre, Violeta je starija od mene deset godina, Gordana je rođena četrdeset osme, ja sam četrdeset šesto godište. Pa računaj koliko imam! Imao sam čak i jednu pesmu „Viki, Viki, Violeta“ na početku karijere, kad sam pevao zabavnu muziku. Uvek sam voleo zavičaj, valjda mi je nedostajao taj deo gde sam odrastao, nekako sam se uvek vraćao ovde u Kuršumliju. Provincija ko provincija, imala je svojih kulturnih i obrazovanih ljudi. Ovde blizu se nalazi hotel „Evropa“, koji se trenutno renovira, tu je Nušić smestio „Sumnjivo lice“! Tako se priča... Gledaj, u jednom delu hotela napraviće moj mali muzej, pošto sam odavde, a ja sam zaveštao gradu sve svoje diplome i pobede koje sam dobio na festivalima, dao sam im sve svoje trofeje. Tu ima milion trofeja, zlatnih, srebrnih, dijamantskih... Da vidiš samo!
Dar za pisanje nasledio od majke
Još kao dete puno sam čitao. Moja mama je bila iz tog gospodskog fila, bila je ćerka Radeta Vlahovića, koji je digao Toplički ustanak. Završila je visoke škole u Beogradu, a njeni ujaci su bili u Beču. Mislim da sam od majke nasledio dar za pisanje, jer sam od nje naučio da treba da čitam i stvarno sam dosta čitao, bio sam slikovit i mnogo maštovit dečak. E, ali sam bio jaaaako, jako nemiran! U osmogodišnjoj školi sam bio vrlo dobar učenik. Evo, ovo da ti kažem, zanimljivo je, dok sam bio u srednjoj školi u Prištini, moje sastave su čitali starijim razredima, uvek sam bio dobar u tome.
Mislim da me je dosta poneo i taj osećaj ponosa, iskreno, kad su se drugi, stariji, divili mom radu, jer sam jako rano počeo da pišem. Evo, na primer, kad sam napisao tekst „Odakle si, sele“, imao sam 18 godina, Radojka Živković je pisala muziku. Ona je harmonikašica iz Kruševca, znaš za nju, čuvena Radojka!
Moje detinjstvo i rodno mesto stalno se prožimaju u mojim tekstovima: „Pod bagremom jednim belim, detinjstvo se moje seli, tu je jedan dečak zaspao.“ Sedi starac sad ga budi, a dečak se čudom čudi, zar je sve to samo sanjao? Ja sam stvarno rođen pod jednim belim bagremom, ovde u Kuršumliji, u jednoj maloj kući. Blizu crkve je bila ta kuća, ali je srušena. Moji roditelji nisu bili strogi. Jesam bio nemiran, ali smo svi u kući bili malo temperamentnijeg duha, valjda taj jug u nama nikada nije mogao da se smiri, i to je sve uticalo kasnije i na moj život. Moj otac je hteo da, onako plemenski, svi mi ostanemo da živimo ovde zajedno. Hteo je da ja budem profesor ekonomije, Violeta isto ekonomista, a Gordana da bude lekar.
Branka iz Kuršumlije
Moja prva simpatija dogodila se još u osnovnoj školi, naravno, kao i kod svih, dečja priča, a kasnije, kad sam već bio momak, prva da kažem ozbiljna devojka bila mi je Branka iz Kuršumlije. Tad sam imao šesnaest godina.
Beograd
U Beograd kad sam otišao, napisao sam čuvenu pesmu „Sa namerom dođoh u veliki grad“. To je prvo bila balada, a kasnije sam je prepravio i obradio. S namerom dođoh u Beograd, da studiram i sviram gitaru, al’ prevari me menadžer jedan i ja počnem da pevam u baru...
Stanovao sam negde na Slaviji, trošio očeve pare. Pio sam jogurt, a jeo viršle i pušio jeftine cigare. A onda sam sreo nju, i počeh da joj se divim... Eto, tako je to bilo. Predložila mi je jedne večeri da dođem kod nje da živim. Spakovao sam svoj stari kofer, gitaru uzeo sa sobom i plakala je moja gazdarica kada sam joj rekao zbogom.
Ljubav je trajala kratko, a onda svađa poče. Bila je ljubomorna i zavidna na moje pesme i ploče. Bio sam tužan zbog toga što poziv moj ne shvata ozbiljno i jedne noći nađoh gitaru i njena zaključana vrata. Eto tako je izgledao taj moj put kad sam došao u Beograd i prva verzija pesme koju sam kasnije preradio za Šabana. Ne šalim se, stvarno je tako bilo, to su bili stihovi koje sam ti, evo, sad rekao.
Mladost, brodolomi, deca
I sad priča dalje ide ovako: moja sestra Gordana je studirala kliničku psihologiju, a ja muzičku akademiju i stanovali smo zajedno. U to vreme ja sam već pevao na svirkama u beogradskim restoranima, ali sam najviše pevao gore u „Topčiderskoj noći“. Svirao sam klavijature i pevao zabavnu muziku. Imam nekih deset godina kafanskog staža, što je nekako najveći fakultet.
Mnogo mi je žao što nikada nisam završio muzičku akademiju, ali već 1972. godine bio sam jedan od najpopularnijih zabavnih pevača. Bio sam, recimo, u Rusiji 12 puta tada. Već u 22. godini bio sam zvezda. Svoju mladost sam veoma burno proživeo, to je velika priča, bilo je dosta brodoloma. Iz tri veze imam troje dece.
Moja Jelena Vučković isto peva, nju sam dobio sa Gocom Božinovskom. Najstariji sin, Aleksandar, živi u Kembridžu, ima pedeset godina, a najmlađeg, Vuka, dobio sam kada sam imao 50 godina. Vuk ima dvoje dece i živi u Beogradu. Imao sam dvadeset godina kada sam upoznao majku svog najstarijeg sina, Nadu. Ona je gore sa Čubure, Beograđanka. Bili smo zajedno sedam godina. Mi se nikada nismo venčali, a nije da nisam hteo.
Samo sam boem
Nisam čovek koji je uobražljive prirode, nikada me slava nije ponela. Celu svoju karijeru, i muzičku i kompozitorsku, ja sam odradio s pola snage. Više sam bio takozvani boem koji je voleo kafanu i društvo. Sada sam u nekom mirnom stanju. Sedeo sam sa najistaknutijim umetnicima sa naših prostora, bilo je tu i glumaca i slikara, pevača, političara. Voleo sam taj boemski život, voleo sam i malo više da popijem. Puno mojih pesama se rodilo po tim kafanskim sedaljkama.
Zoran Radmilović, Petar Kralj, Bata Živojinović, to je ta ekipa koja je mene okruživala i s kojom sam ja izlazio. Napisao sam tri knjige, u njima su opisani detalji naših druženja. Dao sam im knjige po svojim pesmama. U njima sam pisao o životu, o svemu.
Veza s Nadom
Kad smo se Nada i ja rasturili, ona je otišla u Crkvenicu i tamo je odvela i Sašu. Kasnije se i udala u Crkvenici i dobila još dvoje dece. Nedavno je Saša slavio 50. rođendan i poslao mi sliku na kojoj je i Nada, nisam je video sigurno četrdeset godina. Pevali su moju pesmu „Nisam te se nagledao“ i poslali mi snimak. Moram da ti priznam, to me baš dirnulo... Moja odsutnost je bila najveći krivac za krah naše veze. Mnogo sam putovao, Amerika, Australija, Rusija, i onda smo nas dvoje pukli. Ona je bila mnogo vezana za majku, ja sam imao neki kurcšlus sa njenim roditeljima, i tu sam pukao. Tako smo i završili...
Veza s Gocom
Goca, ah Goca... Evo, sad da čuješ, ovako je bilo: zvali su me neki moji prijatelji koji su bili muzičari, pevači pod šatorima, kad su nastupali u jednom mestu odakle je ona. Ona je crnka, znaš, lepa, imala je sedamnaest godina i pevala je pod šatorom, a ja sam već imao 30 godina. Išao sam onako neobavezno sa Šabanom Šaulićem. Tu su bili i Zorica Brunclik i Kemiš, Rade Jorović, Vesna Zmijanac... Svi mogući pevači su tada bili pod šatorima. Tu sam je upoznao i nekako nas je zateklo jutro, popili smo malo više. Kaže Goca u jednom trenutku kako mora da ide kući, a ja joj kažem da ćemo mi da je vozimo. Ona nije smela od roditelja, a ja sam insistirao i rekao: „Ajde, taman da ih upoznam.“
Mene je njen otac kasnije mnogo voleo, bilo mu je drago što smo mi kao poznati dovezli njegovu ćerku kući. Sve je to bilo bezazleno, nisam mislio o nekom zavođenju. Bila je stvarno izuzetno zgodna, lepa, predivno građena. Počeli smo da pijemo neku rakiju i pita me njen otac da li sam oženjen i ja kažem da jesam. Onda on meni kaže: „Pa šta ti tražiš sa mojom ćerkom?“ Onda sam mu ja objašnjavao da mi nismo zajedno. Kako je vreme odmicalo, mi smo sedeli malo duže, pili smo, mezili... Kada sam se malo intimizirao sa njim, kažem ja njemu: „Boro, ja ću da se razvedem i oženiću se tvojom ćerkom.“ Nisam bio u braku, ali sam još bio sa Nadom u vezi. Mirili smo se, rasturali...
Rasturim ja vezu s Nadom i dovedem Gocu u Beograd. Ona je stanovala kod mene u Kapetan Mišinoj, gde sam u međuvremenu imao i svoj stan. Tako počinje naš zajednički život. Nada, Vesna, Goca, Vesna, Goca, Nada... E, a posle Nade, a pre Goce, imao sam jednu ženu koju sam uselio u svoj stan i tu sam sebi napravio problem. Ona se zvala Vesna, bili smo dve godine zajedno, bila je tu kad je Nada otišla u tim fazama našeg mirenja. Nisam ja tada Gordanu imao u planu. Goci sam uzeo stan kod nekih mojih prijatelja u Knez Mihailovoj, tu pored je stanovala Vesna Zmijanac u vreme kada se zabavljala sa Kemišem. Goca i Vesna su se tada družile, živele su praktično u istom stanu, u prizemlju. Kemiš je u to vreme služio vojsku, njih dve su tu živele, a mi smo dolazili. E sad, postojala je sve vreme i moja devojka Vesna... Kad sam video da nema drugog izlaza, ja sam sa Gordanom otišao za Nemačku. Ostavio sam sve, ceo stan, Vesnu u stanu i tri meseca otišao sa njom.
Goci nije bilo prijatno što ona uopšte postoji i što živi tu, svega je tu bilo, ali nije za priču. Bez obzira na sve, Goca je bila ljubomorna. Dok smo nas dvoje bili u Nemačkoj, Vesna se pokupila i otišla. Voleo sam ja nju na neki način, čak sam i hteo da živim sa njom, ali nisam želeo da izgubim Gordanu. Vraćam se ja iz inostranstva i ulazim u stan, ono prazan, nema ništa. Pokupila je sve stvari, samo je ostavila moj klavir. Kasnije je i ona rekla da je to iz hira uradila, priznala mi je. Onda sam se tu uselio sa Gocom. Ona je bila veoma vredna i dobra za kuću, za deset dana mi smo obnovili sve stvari i nameštaj. Imala je radne navike, naučila je od majke i sestre. Imala je taj dar da zna da skuva, spremi, očisti...
Taman kad smo se vratili iz Nemačke, ona je ostala u drugom stanju i tada dolazi naša Jelena. Nekih osam godina smo mi bili zajedno. Bilo je mnogo lepih dana dok smo bili zajedno svi troje, to su nezaboravni momenti. E, onda su krenuli problemi. Bio sam vinovnik toga, kasno sam dolazio kući ili nisam ni dolazio, počeo sam da je varam... Tako da je to bilo ružno s moje strane. Dan-danas Goca kaže: „Nisam ja Vučkovića ostavila, nego on mene.“ Jelena mala, a ona je uzima i odvodi u selo. To sam veoma teško podneo, mislim da mi je to jedan od najvećih životnih brodoloma. Ceo taj period, kada je ona otišla od mene i ostavila dete sa roditeljima da bi živela sa Zlatom, želim da zaboravim. Meni se u tom trenutku ponavlja sudbina, zbog ženske sujete sam odvojen i od svog drugog deteta.
Sve moje Nade
Sa svim svojim bivšim vezama ja sam ostao u dobrim odnosima, i sa Nadom i sa Gocom i sa Tamarom. Poslednjih 25 godina sam u vezi sa jednom Nadom. Tako da ja uvek kažem: sa Nadom (tako mi se zvala majka), bez Nade (prva žena), u nadi bez Nade. Moja sadašnja žena ima sina iz prvog braka, ona je modni kreator, lepo nam je. Kod Vučkovića nikada nije bilo razvoda, moji rođaci nikada nisu mogli da razumeju kako imam troje dece iz tri veze. Mislim da su mi nekako uvek nedostajali roditelji, porodica, ta toplina, nedostajao mi je i moj zavičaj.
Moj otac, Bogoljub, bio je star, umro je u 79. godini. Majka je umrla u 75. Oboje su sahranjeni tu u Kuršumliji. Ima jedna pesma koju sam njoj posvetio i napisao je na grobu: „Sirotice moja bogate duše, da li je ovo san ili java? U rajske odaje tiho sam ušao, a anđeo mi reče - moja kraljica spava.“ Moj otac je bio divan roditelj, ali je bio prek. On nije podržavao da ja budem muzičar, tako da nikada nisam do kraja našao put do njega. Za njega je bilo ponižavajuće da pevam po kafanama i da ne završim fakultet. Za njega je to bio ciganski posao. Celog života smo nekako ratovali zbog toga.
Žao mi je...
Bio sam mlad i nisam shvatao da je bio u pravu za sve što je rekao, nisam želeo da ostanem ovde i sada mi je žao zbog toga. Imao sam veliki talenat i hteo sam da ga krunišem svojim dolaskom u Beograd. Iskren da budem, mislim da me zavičaj toliko vuče upravo iz neke griže savesti što sam otišao. „Svega sam se nagledao, godina mi žao nije, ali mi fali parče neba iznad moje Kuršumlije.“ Detinjstvo je bilo presudno u mom životu, najviše se sećam tih detalja. „U mom životu bilo je svega, bilo je ljubavi, a bilo i snega.“ Bio sam omiljen celog života, stvarno sam među ljudima bio voljen. Možda su mi nedostajali ti porodični momenti i ta ljubav iz doma. Mislim da je to sve zato što sam rano otišao, ali kasnije sam mnogo kvalitetnih prijatelja stekao u Beogradu. Uvek volim da kažem da ja imam dva zavičaja, Beograd i Kuršumliju.
Odvajanje od ćerke
Uh, ja ne volim o tome da pričam... Bio sam jako ljut na Gordanu što je to uradila. Okusila je malo slave, već se upoznala sa Zlatom, tu je bilo pevača i pevačica... Počeli smo da lažemo jedno drugo, ko je sa kim i ko je gde. Bilo je sve više takvih momenata gde smo mi tražili slobodu, gledali kako da se otkačimo jedno od drugog. Odlazila je od kuće, lagala, i ja sam imao nekih situacija, tako da je tu bio kraj. Ona je otišla i odvela Jelenu i ja sam joj tada rekao da se ne vraća, pitao sam je šta će mi ona bez deteta. To je na mene ostavilo veliki pečat. Ti brodolomi su ostavili na mene velike posledice i obeležili su moj život. Posle toga više nisam imao snage za neke stvari. Iz te sete i tuge nastajale su mnoge pesme. Patio sam za mojom Jelenom. Ima jedna pesma: „Bilo je jedno dete koje živi sa njom. Ima jedna priča tužna srcu mom. Ima jedno more ljudi oko nas, ali u tom moru ja ne nalazim spas. Često teku suze na tom licu mom, otkad naše dete živi samo sa njom. Nema više niko da dođe na vrata, nema više niko da me zove tata. Sad živim sam, ali praštati ne znam. Eh, šta mi ponos sada pruža kada više ljubavi nemam. A možda sam i mogao jednu ljubav spasti, jer žena je slaba u trenutku strasti. Znam da ovaj život, koji priče piše, svakom nosi tugu manje ili više.“ Sa svom tugom u životu borio sam se pesmom. Ceo život sam nosio cedulje sa sobom. Iz običnih razgovora i sedaljki crpio sam iz života drugih ljudi inspiraciju da napišem pesmu. Najviše sam sarađivao sa Šabanom Šaulićem, preko 40 godina, tu se rodilo najviše pesama. Pesme koje će uvek živeti nastale su sa njim: „Kako si, majko, kako si, oče“, „Dva galeba bela“, „Pozno bih te međ’ hiljadu žena“, „Sneg je opet, Snežana“...
Šijanova deca
Mene Gocina deca iz braka sa Šijanom mnogo vole. Mirko me često zove i ćale. Jedne godine otišao sam im na slavu, zvali su me Goca i Mirko, baš su insistirali. Sedeli smo tako i ja sam malo više popio. Sedeo sam za stolom, a iza mene je stajala Zoranova velika slika. U jednom trenutku, ja sam ustao i rekao da nije u redu što se nisam pozdravio sa domaćinom. Okrenuo sam se i poljubio Zoranovu sliku!
Kad me ne bude bilo...
Uh, kakav zadatak za razmišljanje. Srećan sam što će iza mene ostati muzej, ostaće moje pesme koje će pevati i slušati mnogo nakon moje smrti. Srećan sam zbog svoje dece i unučića, eto, i Jelena se udala. Ima divnog muža, voleo bih da i njeno dete uzmem u ruke.