Pet decenija nepresušno se sluša hit Zvonka Bogdana"Neko sasvim treći", a i ne zna se da iza tih stihova stoji neobična priča i jedna - Zlatica! Silne godine krila se od javnosti, sve do danas, kada nam je sa osmehom otvorila vrata svog doma u Ostružnici.
Stari dobri Zvonko imao je još jedan sjajan koncert u Beogradu. U svom stilu, onom kad o svakoj pesmi i priča priču. A ova je iz vremena dok je pevao u hotelu "Union" u prestonici, od 1971. do 1978.
- Šetam gradom, tamo neke 1975/76, i zaustavi me neko: "Jesi pročitao u Politici, ili već nekom dnevnom listu, jedna dama je napisala prekrasnu pesmu?" "Nisam, ne znam ni koja je." Uzmem novine, kad sam pročitao, jako mi se dopalo. Napravio sam melodiju, snimio i otpevao. I tražio tu damu, koja se potpisala kao Zlatica Zlatanović. I preko novina, i preko radija, i preko televizije! Ne javlja se. I jednog dana, šetam Knez Mihailovom, kad kod Kalemegdana jedna devojčica istrči ispred mene: "Ja sam Zlatica Zlatanović!" - kazao je sa osmehom Zvonko i dodao da je ta Zlatica u publici.
Godine su, pa i decenije prošle, sećanja mogu biti varljiva, posebno šta se kog leta desilo. Pretragom na internetu vidi se da je album na kom je i "Neko sasvim treći" izdat 1974. Svakako, snimio je sedamdeset i neke Zvonko Bogdan pesmu, a da autorku nije ni znao.
A pesma je nastala još polovinom šezdesetih. Autor je šesnaestogodišnja devojčica. Ćerka vojnog lica, koja je rođena u Skoplju, s porodicom se nakon zemljotresa 1963. preselila u Niš.
- Pesmu pišem kada sam završila prvi razred gimnazije zbog Gimnazijade, na koju te '66. idem u Novi Sad. Bila je to na Gimnazijada između Skoplja, Niša i Novog Sada. Čitam više pesama, a Mika Antić, koji je tada bio profesor gimnazije "Zmaj Jova", bio je oduševljen stihovima "Neko sasvim treći". Rekao je: "Ja ću da se potpišem na pesmu!" Upravo on je insistirao da to ide dalje, pomogao mi je da objavim knjigu pesama. Ali, verujte, nijednu knjigu više nemam! Moja majka ih je sve ispoklanjala - govori nam Zlatica Majkić, kako se preziva još od '72, kada se udala.
Pokazuje nam svesku svojih pesama, u kojoj je i isečak iz novina one "Neko sasvim treći".
- Objavljena je u listu Mladost - kaže Zlatica.
Ispod stoji da je autor Zlatica Zlatanović, učenica drugog razreda gimnazije, Niš. Rukom je dopisan datum 23. novembar '66.
Iako svoju knjigu nema, ima onu "Sazvežđe na rubu neba" Zorana Milića, objavljenu '70. u Nišu.
- "Neko sasvim treći" ulazi u tu antologiju pesama. Knjigu mi je dala drugarica, nisam ni znala da je moja pesma izašla, u to vreme sam već živela u Beogradu, gde je '68. tata dobio stan i službu - kaže Zlatica, za koju u knjizi piše da je objavljivala pesme u Glasu omladine i Studentskim novinama.
Polovinom sedamdesetih Zlatičini stihovi su hit Zvonka Bogdana.
- Gde god mrdneš, svuda se pevalo "Neko sasvim treći". Bila sam ljuta, kako sme da peva moju pesmu, ko je on da je uzme, ko zna da li me je i potpisao... I vidim da me je potpisao, tu je sve u redu. Raspitam se, ispadne da nemam prava ništa da se bunim, navodno više nisam autor, to je onaj koji je štampao knjigu, autor su i novine, ja ni za šta od tog objavljivanja nisam znala. Mada, bila sam lenja i neodgovorna, nisam to do kraja terala - priča Zlatica.
A onda dolazi jedna nova godina.
- I ne sećam se više koja je, 1975/76, a možda pre bih rekla i doček '77. Na Studiju B, to veče kad se čekala Nova godina, Zvonko je gost kod Đoke Vještice. I kaže: "Ako slučajno ovo sluša Zlatica Zlatanović i ako je neko zna, molim da se javi, želeo bih da je upoznam. Ne znam ni kako izgleda, ni šta je, ni ko je." I naravno, ja se ne javim - govori.
U međuvremenu joj se dopalo kako to sve zvuči u izvedbi poznatog pevača.
- Već na proleće te godine, dok sam išla iz Đure Đakovića, gde je bila knjižara "Narodne knjige" u kojoj sam radila, vidim Zvonka u Knez Mihailovoj. Kažem: "Jeste vi Zvonko?", a on:"Jesam" i sprema se da mi da autogram, misli da sam obožavateljka. A ja njemu: "Ja sam Zlatica Zlatanović!" Obradovao se, baš onako iskreno. Uhvati me pod mišku, podignu i poljubi - seća se, pa nastavlja:
- Razmenili smo telefone. Bogznakako je bio ljubazan. Reko mi je da peva u "Unionu". Ode moj muž da proveri kako se peva i šta se radi u "Unionu", pa kaže da mogu da idem. I otišla sam s kumom, novinarom, sada pokojnim Draganom Vlahovićem. Ulazim, a Zvonko, kad me je video, zaustavlja muziku, tuš, dovodi me do stola...
Čuju se, veli, ponekad. Idem na beogradske koncerte, uvek joj Zvonko ostavi karte. Sada dobija i tantijeme kao Z. Zlatanović, kako je potpisan autor stihova.
- Ali nemam nijednu sliku sa Zvonkom! Da ne verujete! Jednom nas je na koncertu slikala drugarica, ali nije mi odmah poslala i to se zagubilo.
Jelena S. Spasić