Fudbalska reprezentacija Srbije odigrala je dve utakmice u pripremnim terminima u martu i opšta je ocena da su Orlovi razočarali i da sa ovakvom igrom nemaju šta da traže na Evropskom prvenstvu.
Šamarčina koju je Srbija dobila u Rusiji u porazu od 0:4, od reprezentacije koja je dve godine bez ozbiljne provere i dalje bridi. Fakat je da je naša selekcija igrala sa igračem manje više do 70 minuta, ali je isto tako činjenica da bi poraz bio isto tako ubedljiv i da je ostalo 11 na 11. Jednostavno, Srbija je bila beskrvna, igrači su se štedeli duela, slabo trčali, kao da igraju za ekipu mesne zajednice, a ne za reprezentaciju svoje zemlje. Što se tiče patriotizma i odnosa prema otadžbini, ruski fudbaleri su očitali lekciju Srbima.
Utakmica protiv Kipra donela nam je slabijeg rivala, mršavu pobedu, ali i nastavak glavobolje iz Moskve. Ozbiljne boljke ima ovaj tim selektora Dragan Stojkovića. Javljaju se krateri u veznom redu, između odbrambene i linije veznog reda, koje će selekcije poput Engleske i Danske, a zašto ne i Slovenije, lako rešavati i ubedljivo kažnjavati. To su evidentni problemi koje je uvideo selektor i koji nema mnogo vremena da ih promeni. Do početka Evropskog prvenstva Srbija će u junu igrati protiv Austrije u Beču i Švedske u Stokholmu. Biće to poslednji ispiti i filteri koji će pokazati koliko će Piksi i momci moći u Nemačkoj. Za sada, ne deluje dobro. Ali...
S obzirom na sve viđeno tokom kvalifikacija, a posebno u ova dva pripreman meča, Kurir je izdvojio pet stvari ili najvažnijih postulata, koje fudbalska selekcija Srbije mora da promeni da bi bila konkurentna na Evropskom prvenstvu i da bi mogla da prođe grupu u konkurenciji Engleske, Danske i Slovenije.
1. Kriza traje previše dugo
Evidentno je da srpska fudbalska reprezentacija ne igra na nivou iz kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2022. godine. U Kataru su Orlovi žestoko zakazali, iako je, ruku na srce, selektor imao ozbiljnih problema, jer su mu ključni fudbaleri poput Aleksandra Mitrovića, Dušana Vlahovića i Sergeja Milinkovića-Savića bili povređeni. Otada, nacionalni fudbalski tim Srbije je u krizi kojoj se ne nazire kraj. Potvrdile su to kvalifikacije za Evropsko prvenstvo i pripremne utakmice protiv Rusije i Kipra. Ne treba zaboraviti da je Srbija obe utakmice u kvalifikacijama izgubila od Mađarske, dok je sa Bugarskom, najslabijom selekcijom u grupi, odigrala dva puta nerešeno. Oba puta su pobeđeni Crna Gora i Litvanija, a Srbija nijednu utakmicu u grupi nije odigrala onako kvalitetno, kako je igrala u kvalifikacijama za Mundijal u Kataru. To je ozbiljan problem koji predugo traje i pitanje je koliko će selektor Dragan Stojković imati vremena da vrati ekipu na pravi put.
2. Nema više lutanja u formaciji, moramo da igramo sa trojicom pozadi
Dragan Stojković Piksi u svojoj trenerskoj karijeri uvek je preferirao fudbal sa trojicom igrača u poslednjoj liniji, jakim veznim redom, pokretljivim krilima i ubitačnim napadom. To je dopadljiv fudbal, lep za oko, atraktivan, sa mnogo lepih poteza, akcija i golova. Sve ono što publika voli. I tako je Srbija igrala do Mundijala u Kataru. A, onda se tamo sve srušilo. Da li je igra srpske reprezentacije pročitana, da li fudbaleri više ne mogu da odgovore zakonima modernog fudbala i taktici, to je neko drugo pitanje i zadatak za struku. Pokušao je Dragan Stojković da izađe javnosti u susret, posle silnih pritisaka i zaigra u sistemu sa četvoricom igrača u poslednjoj liniji. Svaki put kada je to uradio, Srbija se nije dobro provela. Za nauk, dosta više sa eksperimentisanjem. Utakmica protiv Rusije poslednji je pokazatelj da sistemi 4-2-3-1 i 4-4-2 nisu Piksijev fudbalski kod i da ga treba pustiti da ekipu posloži onako kako on misli da treba. Pa, da vidimo. Dokle ćemo da doguramo. Gore od ovoga sigurno ne može.
3. Srpskoj reprezentaciji potrebna je nova i sveža krv
Nacionalni fudbalski tim Srbije vapi za novim igračima i novim imenima. Makar u svakoj liniji po jedan. Utakmica protiv Kipra pokazala je da Lazar Samardžić mora više da igra. Taj momak pleše sa loptom, zna sve, potrebno je samo da mu se ukaže minutaža i poverenje. Moderni fudbal ne poznaje emocije i stare zasluge, pa shodno tome selektor Stojković mora da preseče i pokaže više vere u Samardžića. Sreća je što Srbija ima Dušana Tadića, ali treba biti realan, kapiten može da bude od koristi Orlovima samo sa doziranom minutažom. I to je tako, videli smo kako selektori Nemačke i Hrvatske pažljivo mere minute Toniju Krosu i Luki Modriću. Bez sentimentalnosti, sve u interesu rezultata državne reprezentacije. Kad smo već kod Nemačke, trebalo bi svi kolektivno da se Bogu pomolimo i nadamo da Nemci ne povedu Aleksandra Pavlovića na EP. Iako je momak izabrao Pancere, još ništa nije završeno i ne treba da se predajemo. Srbija takvog igrača nema. Niko od naših zadnjih veznih ne igra tako u oba smera, niko se tako dobro ne otvara i niko nema tako siguran pas unapred. Treba se boriti za tog momka, svom snagom. Zaboraviti na tradicionalnu srpsku prepotentnost i aroganciju, zarad višeg cilja, a to je Aleksandar Pavlović u crvenom dresu Srbije! Rekli smo da treba prestati sa eksperimentisanjem, ali A tim Srbije zaslužuje da na mestu centralnog igrača odbrane vidi Jana Karla Simića. Sad je bila prilika za debi, sličan onom kakav je imao Nemanja Vidić protiv Italije 12. oktobra daleke 2004. godine u kvalifikacijama. I da smo na čisto o tome koliko mali Simić može. Deluje frustrirajuće, da naša struka u njemu ne vidi ono što u je jasno menadžmentu Milana. Sigurno je da trener roso-nera Stefano Pjoli ne veruje Janu Karlu Simiću što ima lepe oči, već skroz suprotno, jasno mu je da momak ima kvalitet, pa stoga sa 18 godina igra Seriju A. Urađen je pravi sportski zločin prema tom momku ovog marta. Izašao je selektor Stojković u susret kolegi Radovanu Krivokapiću i prepustio ga omladinskoj reprezentaciji. Zarad višeg cilja, plasmana na Evropsko prvenstvo. A, onda nerazumna odluka. Jan Karlo Simić koji u Milanu igra kao štoper, koga i selektor Stojković vidi na toj poziciji, osvanuo je u omladinskoj selekciji kao zadnji vezni?! Pa, da li je realno? I od odlaska na EP ne bi ništa.
4. Brzina, trčanje, fudbalska inteligencija i veština su zakonitosti modernog fudbala
Srbija nema mnogo fudbalera sa izrazitim brzinskim predispozicijama. I to u svim linijama. U poslednjoj to su jedino Strahinja Pavlović i Strahinja Eraković, uz već pomenutog Jana Karla Simića koji još nije debitovao za A tim. Kostu Nedeljkovića nismo videli u najjačoj selekciji, pitanje je i kada ćemo... U veznom redu gotovo da nemamo igrača koji brzo rešava kritične situacije, što svojim trkačkim sposobnostima, što lakim pasom. Otuda i vapaj za Lazarom Samardžićem i Aleksandrom Pavlovićem. Jednostavno, naši vezni igrači su teški po svojoj konstituciji, a samim tim i sporiji. Ali, zato mora da se pokaže više želje za trčanjem, odnosno da fudbalska inteligencija i anticipacija dođu do izražaja. Da to može, pokazale su kvalifikacije za Katar. Nemanja Radonjić je brz kao munja i neverovatno je koliko je taj momak sam radio protiv sebe prethodnih godina. Ali, treba verovati u njega, jer ume da pokaže ono najbolje pod velikim pritiskom i na velikoj sceni. Dušan Vlahović je izrazito brz i snažan napadač, bez obzira na svoj gabarit. Prototip modernog centarfora, pa otuda i ne čudi što ga traže najbolji evropski klubovi. Filip Kostić, Andrija Živković, Saša Lukić nisu spori igrači, ali moraju brže, hitrije i bolje u dresu reprezentacije Srbije. I nažalost, tu se završava niz.
5. Dres, grb, himna i zastava moraju biti svetinja
Nonšalantan odnos većine fudbalskih reprezentativaca prema državnim obeležjima i dresu je nešto što upada u oči, onako na prvi pogled. To se posebno videlo u martovskim prijateljskim utakmicama. Srbija je majka, za nju moraš da isparaš kolena i laktove, pa i u prijateljskim mečevima. Za nju trčiš i daješ poslednji atom snage i energije, od prvog, do poslednjeg minuta. Valjda i uz slušanje himne "Bože pravde" prorade emocije... Oni koji su odabrani u fudbalsku reprezentaciju Srbije moraju da shvate da iza njih stoji više od šest miliona ljudi, da u njima vide uzore i da od njih traže samo zalaganje i rezultat. I poraz će biti oprošten i neće biti doživljen kao katastrofa, ako svako od njih na terenu da sve od sebe, natopi dres znojem, pa i krvlju ako treba. Iritira svakog navijača šetkanje i paradiranje po terenu. To je nedopustivo. Jeste sada mart mesec, jeste da fudbaleri igraju pod ručnom, jer ih u prvenstvima očekuju najvažniji deo, kada se rešava pitanje trofeja. Videlo se to ne samo kod Srba protiv Rusa, već i kod Engleza protiv Brazilaca, Francuza protiv Nemaca. Ali, govor tela mora da postoji, e toga nije bilo kod naših momaka u Rusiji i samo na deliće na Kipru. Tako jednostavno ne sme. Da bi te narod poštovao, moraš i ti da poštuješ isti taj narod. I to je tako lako i jednostavno. Samo kad ukapiraš i shvatiš na vreme.
Kurir sport/A. Radonić