Gospodin u kopačkama, uzor generacija, simbol Crvene zvezde i njen zaštitni znak - neponovljivi Rajko Mitić.
Legendarni as rođen je u selu Dol, blizu Bele Palanke, 19. novembra 1922. godine, a napustio nas je, na današnji dan, 29. marta 2008. u 86. godini života.
Karijeru je počeo u omladinskom timu BSK-a u predratnom Beogradu. Prvi kapiten Crvene zvezde bio je Miroslav Ćirić, a Rajko je posle njega poneo kapitensku traku i nosio je dugi niz godina.
Crveno-beli dres nosio je 14 sezona. Odigrao je ukupno 572 utakmice i postigao 262 gola. U svojoj karijeri, za sve klubove i reprezentaciju Rajko Mitić, kojeg su zbog osobina liderstva, ali i skromnosti saigrači zvali Majka, ukupno je odigrao 927 utakmica.
Kao kapiten i istinski vođa tima, Rajko Mitić je sa Crvenom zvezdom osvojio pet titula prvaka Jugoslavije - 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine, jednu titulu prvaka Srbije 1946. godine, a Kup Jugoslavije četiri puta (1948, 1949, 1950. i 1958).
Posle punih 13 godina aktivnog igranja, od Zvezdinog dresa oprostio se 29. novembra 1958. u meču finala Kupa protiv mostarskog Veleža (4:0) u Beogradu.
Proglašen je prvom Zvezdinom zvezdom, a i stadion sada nosi njegovo ime. Rajko Mitić je dobio i spomenik ispred stadiona.
Međutim, malo je poznato da je Rajko Mitić karijeru počeo u nižerazrednom klubu Košutnjak, da bi pre Drugog svetskog rata igrao za BSK, a potom i Crvenu zvezdu. Kada je osnovana Crvena zvezda 4. marta 1945. godine, gotovo svi fudbaleri predratna dva najveća kluba Jugoslavije i BSK počeli su da igraju za Crvenu zvezdu. Zbog komunističkog uređenja tadašnje Jugoslavije morao je da odigra i četiri meča za velikog rivala Partizan, kada je vojni klub bio na turneji po SSSR. Tada je Rajko postigao i dva gola. Interesantno je da su i veliki asovi Partizana Stjepan Bobek i Marko Valok igrali za Crvenu zvezdu, kada je klub išao na turneju po Južnoj Americi.
Za reprezentaciju Jugoslavije tokom 11 godina je igrao je 59 puta, upisavši se u strelce 32 puta. Učestvovao je na dva olimpijska turnira - 1948. godine u Londonu i 1952. u Helsinkiju i oba puta osvojio srebrnu medalju. Bio je kapiten i član nezaboravnog tima iz Finske, koji je svih šest utakmica odigrao u nepromenjenom sastavu: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.
U posebnom sećanju ostale su dve dramatične utakmice protiv SSSR, kada je naš tim u prvom susretu svega 13 minuta pre kraja vodio sa 5:1 i ipak nije pobedio (5:5). Na ponovljenom meču Mitić je postigao vodeći gol i otvorio vrata konačnoj pobedi - 3:1.
Od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957, protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu.
Mitić je od 1960. do 1966. godine bio na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor je sastavio 34 jugoslovenske reprezentacije.
Prva "Zvezdina zvezda" i jedan od najboljih srpskih fudbalera svih vremena Rajko Mitić umro je u Beogradu 2008, u 86. godini.
KAKO JE RAJKO ODBIO BRAZILCE
Zanimljiva je priča kako su Brazilci pokušali da vrbuju Rajka Mitića. Rekli su da bi želeli da predlože fudbaleru našeg državnog tima da ostane u Riju i da igra za njihov klub. Predstavnik Botafoga bio je ugledna ličnost, član brazilske vlade, inače profesor univerziteta i poznati lekar.
Odmah je shvatio situaciju, znao je da su Brazilci veoma osetljivi kada su u pitanju ozbiljni i ugledni ljudi i zato je vodio razgovor s puno takta.
Predstavnik kluba Botafogo čestitao je Mitiću na odličnoj igri i izrazio želju da on ostane u Riju i zaigra za njih. Nuđeno mu je sve što poželi, od novca dovoljnog za ceo život do toga da bi mu celu porodicu prebacili u Rio, naravno, o trošku kluba.
Mitić je strpljivo tražio način da se zahvali na ponudi, Brazilci su bili uporni, a onda ih je razoružao rečima:
- A da li biste vi došli u Jugoslaviju? - pitao je predstavnika kluba Botafogo.
- Ja? - , začudi se Brazilac. "Šta bih ja radio tamo kod vas?"
- Vi ste izvanredan lekar, čuveni specijalista, a mi nemamo dovoljno lekara. Dođite, učinićemo sve što želite, daćemo vam odlične uslove.
- Ali, to je nemoguće! Ja sam ovde potreban, ovde ima toliko posla. Ja, najzad, veoma volim svoju zemlju.
- I sa mnom je isti slučaj. Ja sam potreban svom klubu i iznad svega volim svoju zemlju. Da li vam je sada jasno zašto ne mogu da ostanem kod vas, bez obzira na to šta ćete mi vi ponuditi.
TITO PODIGAO GLAS NA RAJKA
U jednoj kolumni koju je pisao za čuveni list "Tempo" Mitić je otkrio detalje jednog zanimljivog susreta sa Josipom Brozom Titom.
- Bio je to trenutak kada su sportisti Jugoslavije imali posebnu čast da budu gosti predsednika Republike. Ovog puta, prijem je bio povodom Dana mladosti, a neposredno posle desetog finala Kupa maršala Tita, 26. maja 1957. godine. Tada je Partizan trijumfovao u susretu sa beogradskim Rdničkim (5:3)- napisao je u uvodu Rajko Mitić i nastavio:
- Ulazak predsednika u svečanu dvoranu među sportiste, uneo je razdraganost i vedro raspoloženje. Razdraganost i vedrinu doprineo je drug Tito neposrednim pristupom, spontanim, očinskim i prijateljskim kontaktima sa svim sportistima.U direktnim razgovorima, svakome od predstavljenih sportistao izražavao je reči pohvale, hrabrio, raspitivao se o narednim takmičenjima. Za divljenje je bilo koliko je drug Tito bio upoznat sa svim sportskim zbivanjima, rezultatima naših sportista. Taj utisak nisam poneo samo j, već svi sportisti sa kojima je naš predsednik te večeri (i ne samo te) razgovarao. Videći već iz prvih maršalovih reči da je u potpunosti upoznat sa fudbalskim zbivanjima, da zna da je u Kupu Crvena zvezda eliminisana u četvrtfinalu, a Hajduk i Dinamo još ranije, Dedijer i ja smo njegove reči prihvatili kao nastojanje da, pored utehe upućene zvezdašima, indirektno želi da prikrije svoje nezadovoljstvo prema situaciji Hajduka, čiji je, po Vladi i meni - najbliži simpatizer.
- To nikako - podigao je svoj glas drug Tito.
- Nisam ničiji navijač, već realni posmatrač i podjednako me raduju uspesi svih naših sportista. Ti vrlo dobro znaš Vlado, da kad god su se pojavljivale i iskrsavale neke slabosti po klubovima, a posle naših razgovora i dogovaranja, dobijao si zadatak da ih rešavaš na napravedniji način, nepristrasno i bez privrženosti bilo kom klubu.
- Time je drug Titi negirao priče da je klupski opredeljen. U to, Vladimir Didijer ni ja nismo ni sumnjali. Primedbom na račun Hajduka samo smo želeli da ga što duže zadržimo.
Kurir sport
Bonus video: