Za komandama aviona bio Dejvid Goldfejn, koji je kasnije postao general i komandat američkog ratnog vazduhoplovstva
Obaranje stelt aviona F-117, na samom početku NATO bombardovanja SRJ šokiralo je celu alijansu. Međutim, čuvena 250. raketna brigada, koja je oborila "nevidljivog", nije imala nameru da se na tome zaustavi. Tokom odbrane zemlje, oborili su i čuveni američki lovac F-16!
Tog 2. maja 1999. borbena posluga 3. raketnog diviziona, 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jedinicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio pilot, koji je kasnije postao komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Goldfejn.
Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučnih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34.
Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike.
Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola.
Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator praćenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ.
– U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene, dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi . Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Godfejna.
– Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog…
A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola.
Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik.
- Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja… Sa komandom “antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola.
Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je pukovnik Tiosav Janković ( sada komandant 250. raketne brigade PVO VS) koji je u trenutku obaranja bio potporučnik.
- Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno p
rivodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik Tiosav Janković.
Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela Nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije.
Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P.
Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla.
- Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović.
F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S-125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion ispalljena je i raketa pod imenom ” Živadinka” .
Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen.
(Kurir.rs / Vojnopolitička osmatračnica)
Bonus video: