Priča čoveka iz Bosne koji ima najlepši, a tužan brak, je nešto što će vas do srži uzdrmati, ali opet i pokazati da ljubav, ako je prava, ne prestaje ni u dobru, a još manje u zlu.
U današnje vreme, gde se čini da su materijalne vrednosti iznad iskrenih emocija, priča Hajrudina Veletovića iz Sarajeva vraća veru u pravu ljubav, a da ona zaista postoji, pokazuje na delu već 13 godina. Naime, ovaj Bosanac imao je veoma srećna život uz divnu suprugu Elmiru. Kako ističe, ništa im nije falilo, sve su zajedno u slozi stvarali, živeli su lepo i nisu sitničarili, a kruna njihove ljubavi su dvoje dece - ćerka i sin, koji su im podarili petoro unučadi.
Nisu ni u snu mogli da zamisle kako će im se život promeniti iz korena te 2011. godine.
- Moja žena položila je tada vozački i volela je, kao i svi početnici, stalno da vozi. Seli smo u kola, provozali se i svratili kod prijatelja na kafu. U jednom momentu je samo rekla da joj je hladno. Bilo mi je čudno, jer je početak maja. Izašli smo napolje malo na sunce i ona je odjednom izgubila svest i srušila se. Video sam da nije obična nesvestica, čuo sam neko krkljanje, znao sam da se nešto dešava. Odmah smo je stavili u kola i odvezli u Hitnu pomoć. Sva četiri migavca sam upalio, svirali smo, moj šesnaestogodišnji sin je kroz prozor molio ljude da se sklone, ali mnogi nisu imali sluha - započeo je svoju ispovest Hajrudin za YT kanal "Alen Avdić".
U jednom momentu Elmira se povratila u kolima i tada je izgovorila poslednje reči koje je Hajrudin čuo.
- Dok smo je vozili, u jednom momentu se malo povratila i rekla mi: "Nemoj brzo voziti, bolje mi je". To su njene poslednje reči koje sam čuo, i danas mi odzvanjaju u glavi.
Kada su mu lekari saopštili šta se desilo, nije znao šta ga je snašlo, verovao je da će se sve srediti.
- Stigli smo u bolnicu oko pet popodne. Lekari su je odmah odveli na preglede, bilo im je jasno da je reč o izlivu krvi u mozak. Došlo je do pucanja moždane aneurizme, borili su joj se za život. Tog nekog čuvenog doktora su zvali, da ne slažem, preko deset puta. Ne znam šta se sa njim desilo, tek uveče se pojavio i rekao mi je da joj je ostalo možda oko sat i po vreme života, ali da će oni sve pokušati. Operisali su je, sedam dana bila je u veštačkoj komi - priča u jednom dahu.
Međutim, došlo je do komplikacije kada su je lekari probudli iz veštačke kome.
- Došla je sebi, gledala je gde se nalazi, a onda se desio neki bum u njoj. Baš na toj strani gde je rađena operacija doživela je infarkt na mozgu. Lekar nije ni čekao moje odobrenje, jer nisam bio tu. Odmah je operisao i ostavio joj lobanju otvorenu, kako su mi tada objasnili, mozak nakon toga mora da ima prostora da otiče, samo je kožu zašio. Hvala mu što je tako postupio, jer je uspeo da je spase. Kada sam došao za vreme poseta, rekli su mi da je na operaciji. Ništa mi nije bilo jasno šta se dešava, kada smo je tek bili probudili - objašnjava Harudin.
Život pred bolnicom mu je bio ravan paklu.
- Najteže mi je bilo dok sam čekao ispred bolnice. Lekari su mi govorili da idem kući da se odmorim, pa da se vratim za vreme poseta. Nisam mogao, imao sam strah da će mi otići. Ja sam njenu dušu osećao, a plašio sam se ako ne oseti da je moja tu uz nju, da će otići. Molio sam medicinske sestrice da mi otovre prozor, da je bar gledam i da me čuje. Zvao sam je sa prozora "Elkice moja".
Kada ju je doveo kući, postalo mu je lakše, jer je znao da je tu.
- Mnogi su mi rekli da je ostavim u dom, da neću moći da izdržim, da joj nema spasa. Ona je bila toliko nesebična žena puna ljubavi, svima je pomagala. Kako mogu takvu ženu da ostavim. Moje srce kuca za nju, ona je ljubav mog života, nikada je ne bih ostavio. Lekari su mi rekli da neće dugo izdržati, a ona živi već 13 godina, i stanje joj se za nijansu poboljašava. Vodili smo je na lečenje i u Zagreb, i u Tursku - rekao je ovaj hrabri čovek i dodao:
- To se njoj dogodilo u 40-oj, u najboljim godinama, kada smo mogli da uživamo malo više. Dobili smo pet unučadi, kada dođu, trče oko nje i ljube je, a ona sva treperi, to je prelep prizor. Kada čuje da ulazim u prostoriju, okreće glavu, prati me pogledom. Kada je pomeram, sada se malo ukruti, kao da mi pomogne. Uspela je da pojede bananu iz šprica. Nigde joj se nisu otvorile rane, uz nju sam 24 sata.
A Hajrudin ima samo jednu želju u životu.
- Svaki moj otkucaj srca je za nju, boriću se dok sam živ. Ako me nadživi, ostaviću amanet svojoj deci da brinu o njoj. Moja jedina i najveća želja je da popijem sa njom kafu, da je svojom rukom popije i da se ispričamo. Ja živim za nju, ona je moje pola duše. Ako umre, šta će mi ova druga polovina. Svima bih poželeo ljubav kakvu smo imali moja Elmira i ja - zaključio je.
(Kurir.rs/Stil.rs/Preneo: Đ. M.)