Goran Ratković Rale jedan je od najplodonosnijh kompozitora i aranžera u Srbiji. U karijeri dugoj 30 godina nema pevača koji je popularan, a da nije radio s njim. Spisak je dugačak: Indira Radić, Stoja, Lepa Brena, Jana, Ceca Ražnatović, Mina Kostić, Sejo Kalač, Tanja Savić i mnogi drugi.
U intervjuu za Kurir pričao je o tome kako je bilo sarađivati sa velikim zvezdama, ali i o privatnom životu, o čemu nikad nije govorio.
- Rodom sam iz Pojata, tamo sam odrastao, srednju elektrotehničku školu sam završio u Paraćinu. Kad sam odslužio vojsku zaposlio sam se u jednoj firmi za proizvodnju guma. Tamo sam radio tačno 36 dana. Nije meni bilo teško da radim od pola sedam do pola tri, ali kad zamislim da tako treba ceo život... E kad je trebalo da me prime sa stalno ja odem na lekarsku komisiju ja kažem da sam daltonista. I naravno, lekar kaže da mi ne može dati potvrdu za stalno zaposlenje. Kad sam došao u firmi i šef video taj dokument, on mi kaže "ma nema veze, pričao sam sa direktorom, on je rekao da će te primiti da radiš". Auu, ja ne znam šta da kažem na to. On gleda u mene i pita "šta ti je, jel imaš neki problem". Ja ćutim. A on meni "ma jel ti hoćeš da radiš ili nećeš". Rekoh "ma neću". I on me izbaci, kaže "marš napolje".
Šta ste posle radili?
- Dođem kući, a otac mi je bio tu iako je radio u Nemačkoj, i kažem mu to. On hoće sa mnom da se obračuna! Ma gde ću sa ocem da se bijem bogte! Prekočim preko prozora i nazovem jednog prijatelja koji je bio u Austriji, rekoh "jel bi mogao ja da dođem kod tebe"? I ja odem tamo da sviram. Dve godine sam proveo u Austriji, imao sam jednu veliku ljubav tamo. Ona je poginula i onda više nisam mogao da se zadržim u tom mestu, pa sam krenuo kao ulični svirač da putujem i da sviram od grada do grada po Evropi. U Nemačkoj sam upoznao jednu crnkinju, bila je studentkinja iz Nigerije. Jednog dana sam razmišljao o tome šta dalje, tamo sviram svaki dan za sitan novac, a već ostajem bez glasa koliko radim. I odlučim da se vratima nazad u Srbiju. Tad počinjem da sviram ovde po mom kraju i po Srbiji.
Koju vrstu muzike ste svirali?
- Gde god sam došao bilo je puno a samo rokenrol sam svirao. Svirao sam jednom na vašaru, deset šatora gde narodnjaci pevaju i jedan gde ja sviram rokenrol. Kod mene je bilo toliko puno da je ispred šatora bilo još dva puta više ljudi nego unutra. I dođe Srki Boj i kaže mi: "Šta ti radiš ovim ljudima? Jel hoćeš ti da dođeš u Beograd, ja imam studio pa da radimo zajedno". Ja kažem da neću, ništa mi nije falilo. I kad sam dobio ćerku '93. godine sebi sam rekao: "Čekaj bre, nije ni ovo rešenje". Nazovem Srkija i pitam ga: "Jel važi ono još?". I tako sam došao u Beograd.
Kako je izgledao posao sa Srkijem?
- On je svirao harmoniku, ja gitaru. Radili smo aranžmane, on više od mene, ja sam radio uglavnom produkciju vokala. Međutim, teško. Srki ima posla, ali nema para. To su poslovi, na primer Mara iz Begaljice. Radiš joj album sa osam pesama džabe, moliš boga da neko čuje i da te vidi. Mi smo uradili 11 albuma, niko živ nije došao da nam plati. I nalete Nadica Jovanović, to je prvo što smo naplatili. Njoj smo uradili onu pesmu "Mirišu ti usne na maline zrele". Posle toga je došao Slavko Banjac. Sećam se da je Srki otišao na more, a kod mene došla neke pevačica Mima iz Novog Sada i ja ugovorim posao, ona je imala nekog sponzora koji nam kaže da ima jedan projekat za nas da radimo. Ko je, šta je, pitam ja, kad ono Jovana Tipšin. Pa posle dođe Šmakić, ovaj od Ane Bekute, traži četiri pesme, i sve to u par dana. Ja zovem Srkija i kažem: "Vraćaj se s mora, ugovorio sam 13 pesama". On nije verovao.
Je l' tada konačno krenulo nabolje?
- Da. Kad je Saša Popović čuo pesme Jovane Tipšin, on je bio muzički urednik "Zama", odmah je pitao ko smo mi. Ispostavi se da je Saši i pre toga naš zajednički prijatelj Miladin Bogosavljević pričao o nama, kako dobro radimo i preporučio nas. I tad Popović pozove Miladina i kaže mu da nam zakaže susret. Dođe Saša i kaže: "Ajde, ljudi, da se dogovorimo, ja ću donositi posao, a vi radite aranžmane i produkciju. Para toliko dobijate, a nećete moći da dignete glavu od posla". Mi se složimo s tim. I prva dođe Lepe Brena da radimo album "Luda za tobom". Srki i ja imali duge kose do struka. Brena ulazi, gleda u nas i izlazi napolje! Ništa rekla nije. Vidim na kapiji ona i Saša se raspravljaju, trajalo je to jedno 15 minuta. Vraća se Brena i kaže: "Ja stvarno ne znam zašto sam došla ovde, ali ajde Sale me ubedio da je to to". Posle toga smo se tako sprijateljili da to traje do dan danas. Posle toga je došla Indira, album "Krug", Božinovska i tako dalje.
U kojem trenutku počinjete sami da radite?
- Kad smo se Srki i ja razišli neki pevači su otišli kod Srkija, neki kod mene. Većina je kod mene jer sam ja s njima imao takav odnos oko pevanja, ja sam radio produkciju vokala, a svakome je bitno da zvuči kako treba. Indira je prva prešla kod mene, to je bio album "Osvetnica". Tutun je radio aranžmane, a ja produkciju i ja zeznem nešto na poslednjoj pesmi. Toliko sam bio umoran da nisam čuo da na kraju pesme "Već dugo ne verujem" nešto zavija. A Steva Simeunović mi konstantno priča kako u Borči u "Estradi" ima pevačica koja dobro peva, pa da idemo da je čujemo. Ja kažem "ma kakvi bre". Tutun je došao i preslušao album, rekao da je sve super. Mene zovu iz "Zama", kažu da nešto nije u redu, ali ne znaju da objasne šta. Ja pitam: "Jel taj CD svira ili ne?", a oni kažu da svira. Rekoh: "Pa štampajte onda". Izađe CD, ja čujem da zavija zadnji refren u toj baladi. Dođe Indira i kaže: "Slušaj, nikada više neću s tobom da radim. Ti si meni upropastio album. Ti si mrtav za mene". Izvređala me najstrašnije. Ja sam bio toliko ljut... A tu sedeo Steva Simeunović. Ja njemu kažem: "Jel peva ta u Borči još". On kaže da peva. Odemo mi, peva Stoja. Ja čujem da je to vrh i odmah joj kažem da sutra dođe u studio.
I tako je počela Stojina karijera?
- Pa da, ali kad je Stoja došla, dogovorimo se da joj uradimo album i ja sam to uradio... I kad je trebalo da se peva, Stoja kaže da odustaje, hoće da se seli u Australiju. Ja šokiran, kažem joj: "Odustajanje ne postoji kao opcija. Može da bude opcija da snimiš ovo, da se izda, pa onda idi u Australiju". Ona gleda, vidi da se ja ne zezam. I snimi ona pesme i odmah napravi veliki uspeh. Uradili smo posle nekoliko albuma Stoja i ja, ali smo se posvađali dok smo radili CD "Evropa". I to dobro samo se posvađali. Pojavio se neki drugi izdavač, a ja sam se sa Stojinim tadašnjim partnerom Darkom dogovorio da album objavi "Grand". Stoja i Darko neće za "Grand", a ja kažem: "Onda nemate pesme". Popović je to nekako ispeglao, ali Stoja više nije htela da čuje za mene. Tad ja kažem Saletu: "Ajde zovi Indiru da joj uradim album". Posle nekoliko dana me zove da dođem u "Grand" i tamo sedi Indira. Ja joj se javim lepo, međutim ona meni kaže: "Nisam odlučila još uvek da radim s tobom, imam i alternativu". Kad sam čuo ko joj je alternativa ja pobesneo, skočim i izađem napolje. Saša trči za mnom, smiruje mene, smiruje Indiru. I posle jedno sedam dana, ona se javi i kaže da hoće da sarađujemo.
Je l' to bio period kad počinjete da sarađujete sa Marinom Tucaković?
- Tekstopisac s kojim sam tad radio najviše bio je Steva Simeunović. Jednog dana zove me Srki Boj i kaže: "Ralence, nešto bih te pitao. Bili su mi Darko i Stoja da radimo album". Ja kažem: "Pa radi bre, što da ne". Ja u poslu nemam repove, svaki posao radim kao da je poslednji. I tad čujem od Srkija da Stoji pesme radi Steva, a on u tom trenutku sa mnom pije kafu. Pitam ja Stevu: "Je li bre, ti radiš Stoji pesme?", a on odgovora: "Baš sam sad hteo da ti kažem". Ispada da sam ja taj koji je loš, a Steva dobar. Kažem mu: "Od danas s tobom više ne radim zato što nisi lojalan". Tako smo završili. Zovem Popovića i pitam ga dal poznaje Marinu Tucaković. Posle pet minuta me zove, daje mi njen broj i kaže da je zovem odmah. Zovem ja Marinu, a ona mi kaže: "Pa gde si ti, tri godine ja tebe čekam" (smeh). Odmah smo se skontali. Ona je bila umetnik, i ja sam u neku ruku, ali mnogo manje od nje. Mi smo svi na neku ruku zanatlije, a ona je bila baš, baš umetnik. Mogla je da te podigne u zvezde, ali i da te zakopa kao niko. Prva pesma koju smo uradili bila je "Lopov" za Indiru i Alena. Mene žena tada izbacila iz kuće, spavao sam kod Srđana Mobi Dika koji mi je kum. I Srđan me pita jel Marina napisala tekst i kakav je. A ja ne mogu da se naviknem na taj način razmišljanja kakav je imala Marina. Nije mi se dopalo. Odsviram ja pesmu Srđanu, a on me pita šta mi smeta u pesmi. Ja rekoh: "Ma šta znači ovo kao sudbina starog lopova?".
Ali ipak je ostao taj stih.
- Zovem Marinu, kažem joj: "Ma daj bre menjaj ovo. Kakav stari lopov, ne zaj******". A ona odgovara: "Ma to je super. Videćeš ti, ali dobro promeniću ako hoćeš". Sutradan Srđan skuvao kafu, donosi mi i kaže: "Ajde odsviraj onog starog lopova još jednom da čujem". Ja uzmem gitaru i razmišljam... Čekaj bre od celog teksta on zapamtio tog starog lopova, a ja hoću to da promenim. Zovem Marinu i kažem: "Ne menjaj ništa", a ona meni: "Ma videćeš ti budalo jedna, to je fenomenalno" (smeh). U tom periodu bile su Stoja, Jana, Sanja Maletić, Lepa Brena, Suzana Jovanović.
Kako je došlo do toga da vi postanete samo Indirin kompozitor?
- Jednom prilikom, dok sam još radio "Lopova", Indira je sedela kod mene, a stalno dolaze neki ljudi kojima ja dajem pare. Ona me pita: "Jesi ti humanitarna organizacija, non stop pare daješ nekome"? Ja kažem: "Ne, ne, dužan sam". Ona šokirano gleda u mene i kaže: "Ti dužan, a zarađuješ milione"? Onda sam joj objasnio da je ne znam s parama, nikad nisam imao osećaj za lovu i tako sam i živeo. I ona meni kaže: "Da se dogovorimo nešto. Ajde ti stavi na papir koliko si dužan, ja ću ti doneti pare da ih vratiš ljudima, a ti da prestaneš da radiš muziku za druge, nego samo za mene i da mi budeš menadžer". Rekoh: "Znaš šta, nema šanse da prestanem da se bavim muzikom, to je moj život". A ona kaže: "Razmisli" i ode.
Jeste li pristali?
- Ne odmah. Znam da sam bio dužan 17 hiljada maraka, nešto na kamatu. Trebalo je neko da mi donese pare, ali mi se ne javlja na telefon tog dana. Ja zovem tog lika kamataša i kažem mu: "Ovaj mi se ne javlja, biće problem za danas. Čujemo se sutra". A on meni: "Vidi, brate, ako ne bude love, da znaš da si u problemu". Počinje da mi preti. Rekoh mu: "Alo, jel ti znaš s kim pričaš", a on se pravda da to nisu njegove pare već nekog tamo petog. Uvek je tako kod tih kamatara, para nikad nisu njegove. I tad ja uzmem da stavim na papir da vidim koliko sam dužan. Ukupno 250.000 maraka duga. Predveče je bilo, zovem Indiru i dam joj papir. Ona skoči: "Jesi ti normalan bre, pa šta ti radiš s parama?!". A pre toga meni je Popović bio kao banka. Svaki dan meni treba nešto, dal 500 ili 20.000, on meni daje. Ja njemu to odrađujem, kako završavam jedan posao, on otpisuje dug. Jednog dana dođe i kaže: "Znaš li ti koliko si mu dužan"? Kažem mu da nemam pojma, on odgovara "68.000 maraka". Ja nisam video problem u tome i to mu kažem, a on meni: "Pa dokle ti misliš tako da živiš? Ja s tobom više ne mogu da izađem na kraj, ti svaki dan tražiš neke pare. Od danas, ništa mi ne duguješ, ali nemoj više nijednu marku da si mi potražio" i pocepa onaj papir. Auu, ja očajan, molim ga: "Pa nemoj, ja ne znam s parama, ceo život tako živim", ali ne vredi. Neće da čuje, ode.
Pa na šta ste trošili toliki novac?
- Na šta sve nisam trošio. Imao sam u blizini jedan restoran i kafić, samo mesečno za to sam davao po 10.000 maraka, za račune. Jeo je i pio ko je stigao, a ja plaćao. Ujutru me zove Indira i kaže: "U pola sedam zovi sve ljude kojima duguješ da dođu. Doneću ti pare da platiš ljudima. Hoću da gledam kako im daješ, a onda da zoveš Sašu Popovića i da mu kažeš da više ne radiš muziku za njega". Tako je i bilo. Vratim pare svima, zovem Popovića i kažem mu da je Indira otkupila moje dugove i da se više neću baviti muzikom za druge pevače osime nje. A on kaže: "Ma važi". Ne veruje čovek. Posle je shvatio da je to ozbiljno i sve je dao od sebe da to promeni, ali ja kad nešto obećam to je to. Jedno dobro vreme nismo govorili Sale i ja, samo zbog toga. Sa Indirom sam deset godina radio kao menadžer. Znači u vreme kad smo radili album "Lopov" ona je otkupila moje dugove i ja sam od tada radio samo sa njom. Doduše, pisao sam i za druge nešto malo, na primer Tanji Savić, Seju Kalaču, Mini Kostić i mislim da je to sve. A ne, vratila mi se Stoja 2005. (smeh). Tad sam joj uradio album "Metak" gde je bila pesma "Nešto mi govori".
Bilo je u tom periodu još hit albuma koje ste radili drugim izvođačima, osim Indire.
- Jeste. Osim nje, pisao sam Mini Kostić, Tanji Savić i za još par njih. Album Seje Kalača je bio namenjen Indiri. Ja joj pevam "na slikama iz prošlosti naše pored mene nasmejan ti si. Stare slike a pitanje isto, da li se me voleo ili nisi". A ona kaže: "To je jednostavno, neću da pevam to". A ovaj Sejo dolazi iz Zagreba pet puta, ja ga odbijam, neću da radim. I on meni kaže: "Moja žena Rada mi je rekla da se ne vraćam u Zagreb ako se s tobom ne dogovorim". I ja ajde pristanem.
Kako je došlo do prekida saradnje sa Indirom?
- Indira i ja smo imali problem što smo non stop bili zajedno. Nemaš više ni inspiracije, došlo je do prezasićenja. Recimo, posle albuma "Zmaj" koji je sve razvalio, bio je CD "Ljubav kad prestane". On komercijalno nije bio toliko uspešan i ja sam to znao. Rekao sam joj: "Indira, nemamo album. Jednostavno nemam inspiraciju, ali znam kako ćemo uzeti pare. Ti se ošišaj do glave, kupi deset perika i radimo spotove kao Šinejd O Konor. Svi će doći da te vide, uzećemo više para neko sa prethodnim albumom". Ma nije htela ni da čuje (smeh). Posle toga smo uradili još album "Heroji" i to je bilo to. Toliko sam bio siguran da ću se lako vratiti u posao posle nje, ali... Ja sam se te 2012. teže vratio u posao nego 1994. kad sam došao u Beograd. Došli su mlađi pevači koji imaju svoje autore, ljudi su se uvezali. Morao sam da pokušam da budem bolji.
Jel vam se dopada kako Indirin sin Severin radi njene pesme?
- Da! On je odrastao uz mene, u muzičkom smislu. Odličan je, čak je i mene prijatno iznenadio.
Kome ste radili još poslednjih godina?
- U tom periodu uradio sam Ceci Ražnatović i Saši Matiću duet "Lažov notorni", pa duet Severini i Petru Graši "Unaprijed gotovo", i tad sam polako ušao u formu.
Je l' istina da ste Ceci napravili dva albuma od kojih je ona odustala?
- Nije tačno. Ceca mi je tražila da joj dam pesme "Zmaj" i "Nisam sumnjala". Rekla mi je: "Rale, te dve pesme su moj život". Rekao sam joj da mi je žao, ali nisam mogao to da uradim jer sam ih za Indiru pisao. Ceca je pesme čula kod Marine i dopale su joj se.
Da li je tačna ona priča da je tekst pesme "Zmaj" napisala jedna devojka koja je bila na samrti i da ju je posvetila svom dečku?
- Ma znam za tu priču. Ne znam dal da rušim sve to (smeh). Marina je pisala tekst, sećam se kad sam otišao kod nje, pita me: "Šta ćeš da piješ?". Ja se odvalio od alkohola, kad ona meni čita tekst koji je genijalan, ali kad sam čuo stih "budi uvek kao zmaj", skočim i kažem: "Ženo, jesi ti bre normalna, kakvi zmajevi". Ona mrtva hladna kaže: "Pa to ti je najbolje u pesmu, ali promeniću". A Indira traži da joj Marina ponovi stih i viče kako je do odlično, pa onda viče na mene da nisam normalan. I stvarno, posle se ceo album zvao "Zmaj".
Uvek ste imali takve reakcije kad čujete tekst prvi put?
- Ne, ne. Recimo, za pesmu "Moj živote dal si živ" napisala je potpuno drugi tekst koji je posle otpevala jedna druga muzička zvezda jer sam ja odbio. Posle nekog vremena me zove da dođem i ona mi čita tekst. Kad je rekla "moj živote dal si živ", ja skočim i glavom udarim u vrata njenog toaleta i napravim rupu! (smeh). Rekoh, kupiću ti vrata, daj tekst. A ona kaže "e ku***, nema tekst, al ce biti". Ja mislio ona se zeza, kad stvarno nije imala ništa osim strofe i prvog stiha refrena. I kad smo snimali ostala samo ta pesma, poslednje veče, sutra treba da se miksuje. Zovem je i kažem: "Daj Maki, večeras mora da snimimo" i posle 15 minuta zove i kaže: "Piši". Ja zapišem, kažem: "Pevaj Indira, sad nemamo kud". Taj album je bio ludilo.
Pijete li alkohol i dalje u tim količinama?
- Za vreme korone kad se nije nigde išlo, ja ustanem ujutru i razmišljam dal da skuvam kafu ili da popijem nešto. I uglavnom popijem alkohol, pa u roku od par sati ja gotov... Jedan dan me zove Marina i pita šta radim, ja kažem da sam se napio već ujutru, a ona meni: "Ti nisi normalan, umrećeš". Kad je umrla Marina, nisam išao na sahranu jer je Laća rekao da će zvati on koga treba da zove... Odem ja popodne na njen grob, onako zatvorim oči i pričam s Marinom. U jednom trenu osetim kao da me nešto mazi po ruci. Vidim, nema ništa oko mene, oni venci su daleko metar. Nema šta da me dodirne. Tad sam rekao na njenom grobu: "Marina, zaklinjem ti se da više neću piti". Održao sam reč.
Pisalo se da ste bili u emotivnoj vezi sa Indirom, kasnije i sa Oljom Bajrami. Jel to tačno?
- To su priče samo i mislim da mi to smešta neko od moje konkurencije. Jer ja uglavnom sa ženama radim, malo sam pevača muških imao, i tako ljudi to izvrću i povezuju.
Šta mislite o muzici mlađih pevačica koje su aktulelne?
- Dosta toga mi se dopada. Milica Pavlović je napravila ozbiljan posao, Rada Manojlović mi se jako dopada kao pevačica, Prijovićka je mlada i već je napravila veliku karijeru.
Jesu li deca krenula vašim stopama u muzici?
- Imam dvoje dece. Ćerka je zavšrila master na arhitekturi u Pragu, tamo radi i živi. Sin studira psihologiju, ima još tri ispita i gotovo. Nisu u muzici, mogli su pored mene da vide kako je to lep posao (smeh).
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: