Moji su se na kamenu skućili.
Zahvalni Gospodu za taj kamen.
Na kamen su kamen sejali i radovali se kamenim žetvama.
Zaljuljali su kamene kolevke kraj kamenog ognjišta i ognja.
I ništa nije grejalo ko kamen…
U kamenoj porti manastira podignutog od najtežeg kamenja.
Ništa lakše od najtežeg kamena- deca bi ih uprtila pa trkom da utkaju još koji u manastir.
Ono sitno bi razbacala po nebu da se zapate zvezde.
Deca bi bacala a Gospod sabirao i sejao nebom…
U leto bi najbolji kosci naoštrili kamene kose, pa niz kamene livade.
Otkos po otkos, ko tamjan zamiriše pokošeno kamenje…
Žene su tkale kamene ćilime čekajući kosce kraj kamenog potoka.
Žubori kamen, jurca u virove pa se umiri tu gde su majke zahvatale vodu u bidone.
Da se kosci umiju i napoje.
S jeseni bi svatovi došli niz kamenjare da isprose mladu.
Momci s najboljeg kamena! Čuvenog i čestitog.
Iz onih kamenih sela kraj onog manastira za kamen većeg od ostalih.
Ništa ko kamen ne rađa, pa kad prerodi pokose i uzberu i za kuće i za manastire i za kolevke i za pokrove.
One najteže- najlakše.
Kumila su se i bratimila sela.
Bog kum i pobratim.
Selo po selo, po selo, po selo…dokle možeš da dogledaš gde se kamen belasa i peva, pa još dolje od toga, mnogo dalje, tu su se kućili moji.
Gde niko ne bi moj Srbin jeste!
Gde bi se zora saplela o kamenje moj je Srbin svitao!
Gde je vetar nazuvao opanke da ne slomi noge o kamenjare- moj je Srbin nicao!
Gde god su Gospoda raspinjali moj se Srbin u raspeće okamenio.
Nad kamenom dom, pod kamenom grob, na kamenu prstom uklesano: „Ovde počiva Srbin postradao da vi živite- odavde će iznići da ponovo postrada. Ne mari- najteži se kamen najlakše podigne ako je s nebom međaš…“
Eto, tu su se moji skućili. Tu gde je i kamenu na kamenu teško, al šta je kamen spram Srbina, šaka praha…
I ti mi kamenom pretiš?!
Ovoj glavi, kao da samo nju nosim na ramenima?!
Nosim glave predaka što im grob ne znam i potomaka što mi grob neće znati jer Srbin se ne poznaje po grobu no po Bogu!
Davno smo se okumili…
Gde su tvoji raskućili da se skuće- plodno je jalovište, gde su se moji skućili kameno je žitište!
Gde vetar nazuje opanke i nakrivi šajkaču…
Mihailo Medenica