NISAM SVOJE ROĐENDANE VOLEO NIKADA DA SLAVIM, ALI JEDAN JE... Pola veka benda Bijelo dugme i neispričana priča Gorana Bregovića
Bijelo dugme, po mnogima najveći i najznačajniji bend ikada na prostoru bivše Jugoslavije, ove godine obeležava 50 godina postojanja.
- Ja sam dete iz srednje klase, moj otac je bio vojno lice, majka knjigovođa. Imam taj ukus dece iz porodica srednjeg staleža. To je ukus koji je naš, normalan, prirodan, i iz tog ukusa je ta muzika pisana, tako da je možda i to jedan od razloga njene popularnosti - kaže Brega u razgovor za Nedeljnik.
Ovog 11. maja u Sarajevu kreće turneja Bijelog dugmeta, u rok postavi, a povodom pedeset godina od nastanka benda. Pedeset koncerata u raznim delovima sveta, naravno i bivšeg jugoslovenskog "sveta".
- Vrlo je čudno kako čovek kroz život menja odnos prema kraju. Sećam se kad su u Sarajevu objavili da će biti Olimpijada, računao sam ja ću tada biti star, imaću 34 godine, to me ne interesuje". Sada me interesuje da slavim pedeseti rođendan Bijelog dugmeta.
Nisam, recimo, svoje rođendane voleo nikada da slavim. Jednom sam na Jahorini slavio veliki rođendan. Svako od tih koje sam pozvao, pozvao još nekoga i na kraju sam ustanovio da su pokrali sve poklone i šminku cure koja je bila sa mnom. Ljudi su valjda za uspomenu samo kupili sve iz kuće, šta su stigli. Tako da od tada ne slavim rođendane. Ali 50 godina Bijelog dugmeta mi se nekako i slavi. Ima nešto što mi se svida u tome, da je nakon pedeset godina meni još uvek lepo da to sviram i čak ima publike koju to interesuje - izjavio je Bregović novinaru Braku Rosiću.
Njih više nema
Bijelo dugme bilo je jedna od najvećih pojava, najveća priča bivše Jugoslavije. Bend se i raspalo nekako sa tom zemljom ali, s druge strane, traje i duže od te nje.
- Nažalost, nisu svi originalni članovi Bijelog dugmeta živi. Skupićemo se u starom sastavu što bolje možemo. Nema više nijednog živog klaviriste, i Laza Ristovski i Vlado Pravdić su umrli, tako da će Ogi Radivojević svirati klavijature. On je moj dugogodišnji saradnik i odličan muzikant, završio je i klavir i dirigovanje. Zoran Redžić je tu iz originalne postave i Điđi Jankelić koji je svirao isto u Bijelom dugmetu. Bez obzira na to što je pedeset godina benda, uspeli smo da nađemo preživele - priča Goran.
On se osvrnuo i na svoj početke:
- Prve godine smo svirali 300 koncerata, trista dana u godini, i pokazalo se kasnije da je tako trebalo. Išli smo u svako selo od Beograda do Gajdobre, od Sarajeva do Karlovca, ma svuda, svako selo smo obišli te prve godine. Kad uživo predstaviš muziku, i ako si dobar, dobiješ ljude uza se. A mi smo bili dobri. Pre neki dan je neko postavio na Jutjubu naš koncert iz Bihaća sa Tifom. Glupo mi je reći sam za sebe da je dobro, ali je zaista to dobro, vrhunska klasa. Možeš objasniti uspeh raznim lukavštinama ali istina je da je iza svega stajala muzika koja je prirodno, organski bila prihvaćena - navodi muzičar.
Kurir.rs/ Branko Rosić, Nedeljnik